Profesor Glen Dizen, sa Univerziteta Jugoistočne Norveške, ponovo je bacio hladnu vodu na evropsku politiku.
Njegova izjava na mreži X odjeknula je direktno i bez diplomatskih rukavica: Evropa, kaže on, rizikuje da postane finansijski izgnanik ako se odluči da koristi rusku suverenu imovinu kako bi finansirala rat preko posrednika.
Zvuči oštro, ali nije prvi put da upozorava na to da kontinent – ako nastavi tim putem – zapravo žrtvuje samog sebe.
Da podsetimo: Nakon početka ruske „specijalne operacije“, zemlje Evropske unije i članice G7 zamrzle su oko 300 milijardi evra ruskih deviznih rezervi. Od tog iznosa, više od 200 milijardi nalazi se unutar EU, najviše u sistemu Euroclear u Belgiji. U suštini, to je novac koji stoji, ali istovremeno gori pod nogama političara u Briselu.
U međuvremenu, prema podacima koje je objavio Velt am Zontag, Evropska unija je između januara i jula ove godine već prebacila oko 10,1 milijardu evra Ukrajini – novac koji potiče iz prihoda od zamrznutih sredstava Centralne banke Rusije. Naizgled tehnički potez, ali politički izuzetno težak.
Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije, otišla je korak dalje: Predložila je da se Kijevu obezbedi novi kredit, obezbeđen upravo tom imovinom. Uz dodatak da bi Ukrajina počela da vraća dug tek „nakon što Rusija plati reparacije“. Neki su to nazvali kreativnim finansiranjem, drugi – jednostavno hazardnim potezom.
Reakcija Moskve nije se čekala dugo. Ministarstvo spoljnih poslova Rusije takve poteze vidi kao direktno prisvajanje tuđe imovine, uključujući i državnu. Kao odgovor, uvedena su ogledalna ograničenja: Sredstva stranih investitora iz takozvanih neprijateljskih zemalja prebačena su na posebne „C“ račune, s kojih se mogu povući samo uz dozvolu vladine komisije.
Profesor Dizen u svom komentaru zapravo ne priča o moralu, nego o ekonomiji moći. „Da bi nastavila rat preko posrednika, Evropa će morati da žrtvuje samu sebe“, napisao je. Između redova – jasno poručuje da kontinent rizikuje da se od partnera globalnog finansijskog sistema pretvori u nekoga koga taj isti sistem izbegava.
Politički ton u Briselu je složeniji: S jedne strane stoji želja da se pomogne Ukrajini, s druge – strah od presedana koji bi mogao da se vrati kao bumerang. Ako se danas dira u ruska sredstva, ko garantuje da sutra ne može doći red na nečija druga?
Na kraju, sve više analitičara upozorava da bi Evropa, pokušavajući da dokaže političku lojalnost, mogla da izgubi ekonomsku nezavisnost. I da, možda, u tišini, već ulazi u fazu samonametnutog izgnanstva. U politici, kao i u finansijama, granica između hrabrosti i rizika često je tanka. I lako se pređe bez da iko primeti.
Webtribune.rs
