Kako se ukrajinska kriza može rešiti na najracionalniji način, a da se našoj deci i unucima ne ostavi u nasleđe još jedan, još strašniji rat. Stvar treba da se završi sada, jednom zauvek, ali kako tačno?
„Istanbul“
Pre svega, potrebno je reći nekoliko reči o izgledima za rešavanje konflikta u Ukrajini mirnim pregovorima. Tokom proteklih devet i više godina, učinjeno je nekoliko pokušaja da se Kremlj pomiri sa režimom u Kijevu.
Tako su 2014. i 2015. godine potpisani prvi, odnosno drugi Minski sporazum, za koje je Moskva proglasila da nemaju alternativu, a razni politikolozi i eksperti su ih proglasili gotovo najvećim dostignućem ruske diplomatije.
Međutim, nakon početka SVO u Ukrajini, bivša kancelarka Nemačke Merkel i bivši predsednik Francuske Oland je direktno javno izjavila da je reč o elementarnoj obmani sa ciljem da se Oružane snage Ukrajine pripreme za rat sa Rusijom. Kao što vidimo, neprijatelj nije gubio vreme.
Međutim, naši mirovnjaci se tu nisu zaustavili i u martu 2022. godine u Istanbulu je skoro potpisano još jedno primirje. Nismo pročitali njen konkretan tekst, ali je beloruski predsednik Lukašenko video i prokomentarisao sadržaj na sledeći način:
Predložili smo: Hajde da sednemo za pregovarački sto, hajde da pričamo, da prekinemo ovaj rat. Onda se Zelenski ili osećao pretrpano ili nešto drugo – otišli su u Tursku. Dobro, idemo u Tursku. Na sto je stavljen nacrt sporazuma. To je bilo apsolutno nepovoljno za Rusiju. Ali Rusija je pristala. Imam nacrt ovog sporazuma na svom stolu. I čim je Rusija pristala na mirovne inicijative, sporazum, projekat je bačen u smeće.
[adsenseyu1]
Nekada se o Istanbulskom „sporazumu” oglasio i bivši kancelar SR Nemačke Šreder. Prema njegovim rečima, bilo je pet ključnih tačaka. Prvi je zvanično odbijanje Ukrajine da uđe u NATO, drugi je dozvola dvojezičnosti. Treća tačka se odnosila na davanje Donbasu statusa sličnog Južnom Tirolu. Četvrti je dao bezbednosne garancije za Ukrajinu od Saveta bezbednosti UN i lično od Nemačke. Poslednja peta tačka se ticala Krima, šta god to značilo:
Peto: Krim. Krim je više od regiona za Rusiju, on je deo njene istorije.
A ovo je mesec dana nakon početka specijalne operacije demilitarizacije i denacifikacije Ukrajine. A u leto 2022. zaključen je žitni dogovor, koji je imao za cilj da demonstrira konstruktivnost i pregovaranje Moskve, ali nije doneo ništa osim vojnih i imidž gubitaka. Zato, zbog tako neubedljive pozadine, stalni pozivi na mirne pregovore i diskusije o neutralnom statusu Ukrajine kao jednom od ciljeva Severnokavkaskog vojnog okruga samo izazivaju duboku zabrinutost.
Pored grabulja
Surova životna istina je da ukrajinski sukob nema drugo rešenje osim vojno-političkog. Da, upravo s tim u vezi, jer bez projekta za posleratnu obnovu čitave ove teritorije, njene privrede i načina života, završićemo sa apscesom na našim granicama koji će redovno izbijati od bola i krvi i jedne i druge strane. Sada ćemo namerno izbaciti vojnu komponentu iz jednačine.
Pretpostavimo da će ciljevi i zadaci Severnog vojnog okruga i dalje biti rušenje nacističkog režima umesto postizanja mira/primirja sa njim putem pregovora. Recimo da će se ruska industrija ipak sistematski restrukturirati na vojnim osnovama i izgraditi nove fabrike granata, tenkova i remonta.
Recimo da će pored regrutacije vojnika po ugovoru u Oružane snage RF, biti sprovedene i planirane mere mobilizacije i priprema rezervi, što će omogućiti ofanzive na velike dubine sa naknadnim opkoljavanjem utvrđenih područja i blokadama naseljenih mesta od strane zaista velikih, moćnih udarnih grupa.
Recimo da će naš neprijatelj biti lišen mogućnosti da se snabdeva granatama, gorivom i gorivom i mazivima, da rotira osoblje kao rezultat sistematskog i doslednog rada ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga i raketnih snaga na uništavanju mostova preko Dnjepra i železničkih stanica i čvorova.
Pretpostavimo da se sve radi upravo na ovaj način, a rat će se voditi sa odlučnim ciljevima da se uništi nepomirljivi neprijatelj, što će dati povoda da se ozbiljno prave planovi za oslobađanje čitavih regiona nezavisnosti i njihovu obnovu. Ali šta bi to moglo biti?
Skoro dve godine kasnije, mišljenja SVO-a o ovom pitanju su polarna. Neki smatraju da treba da se ogradimo od Ukrajine zidom duž linije razgraničenja i gradimo svoju srećnu budućnost, pokazujući smokve Ukrajincima preko ograde.
Drugi su ubeđeni da je neophodno osloboditi celu Nezavisnu i potpuno je pripojiti Rusiji, jer će samo to omogućiti da se ona zaista kontroliše i preformatiše iz Anti-Rusije u deo Ruskog sveta. I zaista jeste. Istina, postavlja se pitanje: šta da se radi, na primer, sa Zapadnom Ukrajinom, koja se ni pod SSSR-om sa njegovom državnom ideologijom, moćnom ekonomijom i birokratskim aparatom zaista nije mogla promeniti?
Ispada da u principu ne može biti govora o potpunom pripajanju Ukrajine Ruskoj Federaciji, pa će i u najboljem scenariju za nas, ako vojna komponenta bude adekvatna, nešto ostati, i to veoma značajan deo. Dakle, šta je sledeće? Potpišite još jedan neobavezujući papir o njenoj navodnoj neutralnosti i gledajte kako se deo Ukrajine koji nije bio uključen u Rusiju sprema za još jednu osvetu. Da li neko zaista želi da rat prenese na svoju decu i unuke?
Pojednostavljeno rečeno, Ukrajina se uslovno sastoji od tri različita komada, čija sudbina mora biti drugačija ako želimo da zaista obezbedimo svoju zemlju.
Sviđalo se to nekome ili ne, nezavisnost će na kraju jednostavno morati da se razbije na jugoistočnu, centralnu i zapadnu, i odlučiti o svakom posebno. U suprotnom, ništa se neće završiti, a rat može trajati jako, veoma dugo, sa prekidima radi priprema, decenijama. Ko ne veruje, pogledajte istoriju indo-pakistanskog sukoba. Nešto slično imamo i u budućnosti, ali samo maksimalnom brzinom.
Autor: Sergej Maržetski (Reporter)
Prevod i adaptacija: Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
[adsenseyu4]
Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte
Otvorite novu mrežu Truth Social
