Godinama unazad najviši zvaničnici Evropske unije (EU) govore o njenoj egzistencionalnoj krizi[1]. Ipak, postoje države koje nameravaju da joj pristupe, iako EU napušta bitna zemlja članica, nezadovoljna članstvom zbog nefunkcionalnosti i nestabilnosti EU.
Srbiji i ostalima na ’Zapadnom Balkanu’ (kao da postoji i neki istočni ili južni) je u više navrata jasno ponovljeno da nema proširenja EU dok se sama ne reformiše.
[adsenseyu1]
Veliko je pitanje da li tako glomazna i stara organizacija uopšte može (i kada) da se reformiše bez velike krize. Predsednik Francuske, Emanuel Makron, je izričit po pitanju unutrašnje reforme EU i njenog kasnijeg proširenja.
MILAN VERUOVIĆ: Srbijom ne upravljaju njeni vladari nego hobotnica – VIDEOhttps://t.co/h0vF40B7Z6
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) September 14, 2020
I šta se u takvoj situaciji predlaže i nudi Srbiji sa Zapada? Srbija se ohrabruje da pristupi ’mini Šengenu’ sa Albanijom i južnim susedom promenljivog imena koju su Albanci dobro okrunili iznutra, za sada samo za početak.
[adsenseyu4]
EU odbija da razgovara sa te dve države o svom proširenju. EU nisu dobre te dve države, a Srbiji treba da jesu. Šećerni preliv (varka) za Srbiju je da je „mini Šengen“ korak bliže ka EU.
Šta je u stvari taj „mini Šengen“? Nagrada ili kazna i prevara? Svetla budućnost ili smicalica? To je ući u neku integraciju sa gorim partnerima od onih koje smo imali u Jugoslaviji.
Te dve „mini Šengen“ države su uvek u međunarodnim odnosima zabijale nož u leđa Srbiji i bez ikakve sumnje to će da nastave da čine i u budućnosti.
Njima nikada ne može i ne treba da se veruje. Objašnjenje priprostima za navedenu „mini integraciju“ je da imamo bolju privredu i da još više možemo da učestvujemo na njihovom tržištu. Njihovo tržište je ipak jako malo.
Kao što nikada nećemo moći da igramo dobar tenis ako za protivnika nemamo Đokovića ili Federera, tako nikada nećemo moći da imamo konkurentne proizvode i usluge ako sa druge strane imamo, recimo albansku, a ne nemačku ili italijansku privredu.
Srbiji izgleda nije bilo dovoljno iskustvo sa CEFTA sporazumom (balkanska zona slobodne trgovine) u kojem učestvuju svi iz „mini Šengena“? CEFTA je mrtvo slovo na papiru, što dokazuju kosovsko-metohijske carine više od godinu dana u visini od 100%.
Zar Srbiji treba još jedan sličan cirkus i prevara sa zlonamernim državama iz „mini Šengena“[2]?
U ovakvim uslovima slobodna prodaja albanskog paradajza i povrća u Srbiji ne sme nikada da bude preča od zaštite srpskog poizvođača i poljoprivrednika[3].
Da li je „mini Šengen“ dobar put za pridobijanje glasova srpskih poljoprivrednika? Šta dobro i bitno može da donese Srbiji „mini Šengen“, a čega već nema u CEFTA sporazumu?
Za državu ima mnogo vrednijih stvari od sitne materijalne koristi koja možda može da stigne iz Albanije i iz sadašnjeg Skoplja. Da li vlast u Srbiji ima narodno ovlašćenje za „mini Šengen“?
Da li je bila ili da li će tako važna stvar za državu biti na narodnom referendumu? Ili ćemo se jednog jutra probuditi preplavljeni neželjenim strancima protiv kojih nećemo moći ništa da uradimo, a da skoro niko u vlasti više ne spominje najviši međunarodni zakon – Rezoluciju 1244 Ujedinjenih nacija.
„Mini Šengen“ je ponovno zamajavanje Srbije. Jasnu korist od njega mogu da imaju južni sused Srbije promenljivog imena i Albanija. Njihovi stanovnici bi mogli da se slobodno kreću i kupuju po Srbiji zbog slobodnog kretanja kapitala.
Šta ako se među takvma pojave i slobodno vršljaju po Srbiji bivši iskusni borci iz „Islamske države“ i mudžahedini? Ili mafijaši, trgovci ljudima i ljudskim organima iz žute kuće, a takođe i dileri drogom?
Šta ako takvi bogati Albanci pokupuju zemlju i kuće od sirotinje i drugih oko Niša i drugde? Da li će, sa druge strane, neko iz Srbije da kupi vikendicu na Jadranu u blizini Drača? Ili da ide na albanski Jadran na odmor umesto da ide u Grčku?
Ova nova ’politička lizalica’ u vidu ’mini Šengena’ može priprostima da liči na korak bliže učlanjenju u EU.
Da li se vredi odreći dela svoje države, Kosova i Metohije, a da se za to kao utešna ’nagrada’ dobije ’mini Šengen’ umesto članstva u EU?
Sve to liči na priču o momku kome je predstavljena i obećana lepa, privlačna, pametna, plodna i bogata mlada devojka, ali pod uslovom da on prethodno smrša, razvije mišice, obrazuje se, da kupi stan, da promeni boju očiju u plavo, da počne da puši marihuanu i da se odrekne svojih rođaka i prijatelja.
A kada on sve to učini, ’oni’ mu uvale na probni rad devojčinu babu iz staračkog doma. A obećana devojka za koju kažu da Srbija nema alternativu, šta je sa njom? E nju su prestali da zanimaju muškarci. To je ne samo „mini Šengen“, već i čitav put Srbije u ovakvu EU.
U Novom Sadu, 15.11.2019.
Autor je redovni član Matice srpske
[1] J. Brunsden, ‘Junker admits EU faces „existential crisis“; State of the Union’, Financial Times, 15.09.2016.
‘EU uoči dana Evrope: Krize na sve strane, preti raspad’, B92, 08.05.2016.
‘Renzi compares EU to sinking Titanic’s orchestra’, EurActiv, 11.02.2016.
[2]Sve to i dalje nemo posmatra EU. Neka blaga upozorenja prekršiocima ne vrede baš ništa. Da želi, EU može da reši problem tih carina preko noći: samo da zavrne finansijske slavine Kosovu i Metohiji, i evo rešenja. Ali EU to ne radi namerno.
[3]Aleksić: Vučiću preči albanski proizvođači paradajza nego srpski, Danas, 11.11.2019
Miroslav n. Jovanović (nspm.rs)
