Smena američkog predsednika i dolazak ultraglobaliste Džoa Bajdena na vlast, snažno su uticali na predsednika Srbije Aleksandra Vučića, jasno dajući do znanja da nova američka administracija nema nameru da pokazuje etikeciju i manire oko „kosovskog problema“.
Signali da se obaveze oko Kosova moraju ispuniti – i to bez odlaganja – toliko su jasni da je Vučić odjednom, bukvalno odmah, ponovo počeo da plače o potrebi nekakvog „razgraničenja Kosova“.
Tema razgraničenja južnog srpskog regiona je krajnje misteriozna. Glavna stvar se sastoji iz nekoliko tačaka.
Prvo, samo Vučićevo učešće u rešavanju kosovskog pitanja je nelegalno, jer je prema zakonu Srbije, Vlada Republike Srbije jedini legitimni izvor izvršne vlasti. Predsednik ne formira, ne usmerava spoljnu politiku zemlje, on je samo njen svečani predstavnik.
Drugo, njegov program (platforma, plan itd.) za rešavanje kosovskog pitanja nikada nije predstavljen niti vladi, ni parlamentu. Odnosno, svi razgovori o razgraničenju nisu ništa drugo nego FAKE NEWS. Ali čak i u „lažnim vestima“ , Vučić izbegava da maksimalno konkretizuje svoj ništavni plan.
Generalno, stvara se slika po kojoj Vučić želi da dobije sever Kosova i Metohije, dajući ostatak Kosmeta separatističkoj Prištini. Međutim, albanska strana to tumači na svoj način: Hašim Tači je više puta izjavio da Priština razgraničenje ne shvata kao podelu Kosova i Metohije, već kao priznanje Srbije teritorijalnog integriteta „Republike KosovA“ u sadašnjem obliku (naravno, uključujući i sever pokrajine), ali DODATNO „KosovA“ treba da dobije još tri regiona juga centralne Srbije – Preševo, Bujanovac i Medveđu (ovaj region Albanci nazivaju Preševskom dolinom).
Dalje, najmoćnija politička grupa na Kosovu, ona Ramuša Haradinaja, drži se najstrožije politike „nećemo se odreći ni pedlja kosovske zemlje“. Albin Kurti, jedna od najpopularnijih ličnosti među separatistima, deli istu poziciju.
Odnosno, „politički establišment KosovE“ je po ovom pitanju jedinstven, a podela je za njega prazna fraza. Za Haradinaja su sva pitanja o teritorijalnom integritetu „KosovE“ toliko zatvorena da je on već krenuo putem ujedinjenja sa Albanijom. Odnosno, u geopolitičkom smislu, u toku je sistematski planski rad na stvaranju „Velike Albanije“.
Ostaje samo da se razjasni pitanje ključnih figura u ovom projektu. NJegova realizacija ne bi bila moguća da su samo Zapad i kosovski Albanci radili na stvaranju „Velike Albanije“.
Jer „KosovA“ je nelegitimna, krivično kažnjiva secesija, koja je čak i nastala kao rezultat najtežeg međunarodnog zločina – upotrebe sile jedne države (grupe država) protiv druge države, što se smatra zločinom protiv mira.
Rezultati onoga što se dogodilo ne mogu se nedvosmisleno legalizovati. U suprotnom, postupak za izvođenje nasilnih radnji koje stvaraju „situaciju na terenu“ (upozorenje za Rusiju!) biće testiran i legalizovan. Tada će uslediti ono najzanimljivije: rezultat nasilja legitimiziraće se kažnjavanjem same žrtve.
Žrtva će morati da sama da plati za zločin počinjen nad njom, u ovom slučaju, za vojnu agresiju zemalja NATO nad njom. U ovom slučaju, deo teritorije će se uzeti kao naknada. Pristalice bilo kog oblika razgraničenja treba da odgovore na pitanje: da li jevrejski narod treba da plati nacističkim zločincima za Holokaust? Ili logika Vučićevih pristalica deluje samo u jednom smeru, na osnovu antisrpskih dvostrukih standarda?
Razjasnimo niz pitanja koja trenutni predsednik Srbije očigledno želi da zamagli. Vučić posebno insistira na tome da je „Tadić predao Kosovo“. Situacija sa bivšim predsednikom Srbije Borisom Tadićem je sledeća: za vreme njegovog predsednikovanja, zaista je bio pripremljen teren za izdaju.
Glavni cilj i uslov Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 formulisan je u vidu prisustva međunarodne administracije koja vlada pokrajinom, sve do ustavnog utvrđivanja statusa KiM u okviru Republike Srbije.
Međutim, pregovarački proces između Beograda i Prištine, koji je trajao s prekidima, ali vrlo stabilno, vešto je zamenio ključnu tezu: umesto definisanja statusa albanske nacionalne manjine, odnosno statusa pokrajine u Srbiji, na dnevnom redu je bilo pitanje statusa Kosova i Metohije u smislu sticanja njihovih državnih svojstava do suvereniteta.
Tadićeva „dostignuća“ bila su izuzeće pitanja Kosova i Metohije iz nadležnosti UN i njegovo prenošenje na nivo EU (što je on iskoristio, primenjujući čitav spektar pritisaka na srpsku stranu, što otvara pitanje smisla ovog koraka sa strane Beograda).
Tadić je pristao na uvođenje misije EULEKS u pokrajinu – najgrublje kršenje Rezolucije 1244 i srpskog zakonodavstva. Tadić je pitanje o nezavisnosti Kosova postavio pred Međunarodni sud pravde na takav način da je dobio odgovor koji sasvim odgovara pitanju – svi svetski pravnici i dalje lome koplja o značenju te preporuke Međunarodnog suda.
NJena suština je u činjenici da bilo koja grupa može da proglasi bilo šta – i samo po sebi to proglašenje nije kršenje međunarodnog prava. Međutim, dodajemo da niko nije prekinuo delovanje međunarodnih normi u pogledu teritorijalnog integriteta i suvereniteta država, nezakonitosti secesije i prava države da obnovi i održi ustavni i pravni poredak na svojoj teritoriji.
Tadićeva pregovaračka grupa, na čelu sa Borkom Stefanovićem, parafirala je (stavila inicijale na) sporazum o granici između Srbije i „Kosova“. Ona je matičnu službu i katastarske dokumente prenela u Prištinu, a takođe je sklopila i sporazum o međusobnom priznavanju diploma – on je otkazan, ali je ponovo donet na osnovu Vašingtonskog sporazuma Vučić-Tramp iz septembra 2020. Sve navedeno potvrđuje jednu tezu: nije Tadić bolji od Vučića, već je Vučić mnogo gori od Tadića.
Granični sporazum stupio je na snagu u decembru 2012. godine – nakon dolaska Vučićevog tima na vlast (u proleće 2012. godine Tomislav Nikolić je pobedio na predsedničkim izborima, ali figura u senci koja je bukvalno ujahala na Nikolićevoj grbači, bio je Aleksandar Vučić, štićenik Mikija Rakića, šefa kabineta Borisa Tadića i glavne američke kreature u Srbiji).
U aprilu 2013. godine Ivica Dačić i Aleksandar Vučić potpisali su Briselski sporazum. NJegova suština leži u činjenici da su srpske vlasti dobrovoljno napustile policiju, sud i sistem bezbednosti Republike Srbije na teritoriji celog Kosova i Metohije, uključujući i sever sa srpskim stanovništvom, prenoseći ove funkcije u ruke odgovarajućih prištinskih organa.
Policija je sada samo jedna – „kosovska“, srpske sudije položile su zakletvu separatističkoj vladi, srpske specijalne službe na teritoriji regiona jednostavno su prestale da postoje. Do tog trenutka, sever Kosova bio je apsolutno nepristupačan za separatiste.
U celom tekstu sporazuma nema ni jednog pomena Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, Ustava i zakona Republike Srbije, ni u jednom obliku se ne pominje činjenica da su Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. Samo se pominju „kosovski zakoni“, prištinska vlada se naziva centralnom vlašću. Dakle, Srbija priznaje legalnost pravnog poretka koji deluje na Kosovu.
Savez srpskih zajednica, koji ne postoji prema kosovskom zakonodavstvu (postoji Savez kosovskih zajednica), trebalo bi da bude uključen u pravni poredak „Republike KosovA“. Srbija ne zna ni za šta gore u istoriji „rešenja kosovskog pitanja“ od Briselskog sporazuma.
Napomenimo još jedan detalj: jedna od četiri opštine sa srpskom većinom na severu Kosova (opština Leposavić) uključena je u ovu autonomnu oblast tek 1961. godine, do tada granice uopšte nije bilo, granica je uslovno povučena duž granica opština – ispostavilo se da je to nevažno, Leposavić „guraju“ u „Republiku KosovA“, bez obzira na sve.
U senci Briselskog sporazuma, postojao je vojno-obaveštajni sporazum sa Sjedinjenim Državama, takođe zaključen u aprilu 2013. godine, kojim se srpski bezbednosni aparat efektivno stavlja pod prekomorsku kontrolu.
Vučić bez ikakvih ovlašćenja obnavlja pregovarački proces na liniji Beograd-Priština. Do danas su prištinski separatisti ne od Tadića, već od Vučića, dobili sledeće elemente:
– Najvažnije atribute državnosti u obliku granice i carina;
– Od novembra 2013. godine izbori na Kosovu i Metohiji održavaju se isključivo po zakonima „Republike KosovA“;
– Priština je dobila sopstveni međunarodni pozivni broj +383;
– Glavno rudarsko-metalurški kombinat „Trepča“, glavno rudarsko-metalurško postrojenje u regionu, prebačeno je u ruke separatista (proleće 2019., to bi bilo nemoguće bez prethodnog prijema Prištine na sever regiona);
– Krajem 2020. godine „KosovA“ je stekao sopstveni energetski sistem i, shodno tome, energetsku nezavisnost;
– Pravo Albanaca da u Srbiju uđu samo sa ličnim kartama (kraj 2020. godine);
– Beograd vrši pritisak na Srbe, zahtevajući od njih da uzmu pasoše i registarske tablice „Republike KosovA“;
– Vučić razvija mini-šengensku inicijativu – projekat otvoreno vezan za izgradnju Velike Albanije, pošto je autoputu Beograd-Priština-Drač dodeljen status najvišeg nacionalnog prioriteta od 2015. godine (ovo je logistička ruta za transfer najjačeg južnog krila NATO iz unutrašnjosti Jadrana);
– prema Vašingtonskom sporazumu između Vučića i Trampa u septembru 2020. godine, Beograd se obavezao da će pored navedenog puta izgraditi i železničku prugu do Jadrana (železnička pruga Niš – Priština – Drač), što znači potpuni pristup NATO-u (sa Alijansom je Srbija upravo od pristupanja Vučića, u najvišoj fazi saradnje IPAP. U januaru 2015. potpisani su tehnički protokoli sporazuma SOFA, a u julu 2015. godine su ratifikovani, čime je država u potpunosti stavljena na raspolaganje NATO, duboka teritorija Balkana, odnosno do Vardarsko-moravske doline, koja povezuje Aziju sa Evropom. Zaključenje Vašingtonskog sporazuma omogućilo je albanskom premijeru Ediju Rami da tvrdi da će luku Drač pretvoriti u kosovsku luku (!);
– Prema Vašingtonskom sporazumu ispostavilo se da je poslednji, ranije nepristupačni cilj, sada u rukama Prištine: jezero Gazivode i sa njim čitav energetski sistem regiona;
– Beograd je stvorio sopstvenu alternativnu stranku kosovskih Srba „Srpska lista“, koja je postala frakcija „kosovskog parlamenta“, koji je 2017. godine podržao izbor Ramuša Haradinaja za premijera;
– Generalno, za vreme predsednikovanja Vučića, „KosovA“ je formalno stvorilo svoju vojsku.
Tako su, pod trenutnim predsednikom, separatisti stekli ključne atribute državnosti – teritoriju, granice i vojsku. Osam godina vlasti Aleksandra Vučića nisu učinile ništa da vrate 250 hiljada Srba proteranih sa Kosova i Metohije.
I to uprkos činjenici da je ogroman natalitet u albanskom okruženju na Kosovu mit. Na Kosmetu nema više od 800 hiljada Albanaca. Rezultati izbora pokazuju da su Albanci iz Albanije i Makedonije upisani na izborne liste.
Niska izlaznost Albanaca na izborima u stvarnosti znači da njih jednostavno nema na Kosovu. Trenutno na Kosovu i Metohiji ima 130 hiljada Srba, a još 250 hiljada je proterano. Dakle, ukupno 380 hiljada Srba, kojima treba dodati Gorance, Turke, Hrvate i Rome. Ukupan broj nealbanskog stanovništva na Kosmetu će biti najmanje 500 hiljada ljudi.
Još je neumoljivija činjenica da albanska omladina nastoji da napusti Kosovo i nikad se tamo ne vrati (tamo živi dobro samo vrh bivše Oslobodilačke Vojske Kosova). Mladi Albanci napuštaju KiM u još većem broju od Srba iz Srbije.
Albanci uništavaju patrijarhalnu porodicu i stare vrednosti. Mlade Albanke su sada više orijentisane prema evropskom modelu, natalitet im je pao na nivo od 2-3 dece, dok je natalitet kod Srba na severu Kosova veći.
Zabeležimo i dela zastrašivanja kosovskih Srba lišavanjem socijalnih davanja iz Beograda, naknada i nadoknada (koje, usput, nije utvrdio Vučić), što je dovelo do činjenice da su kosovski Srbi počeli više da se plaše srpske vlasti nego Prištine.
Vučićeva grupa nema nikakvih suprotnih, konkretnih i opipljivih rezultata. Zbog toga je za njega od vitalne važnosti da naduva propagandni balon, kako bi stepenom histeričnih, uzbunjujućih ispada sakrio suštinu tekućih procesa.
Sada je fokus ponovo na „razgraničenju“, ali sever regiona, koji je sam Vučić dao u ruke lidera Oslobodilačke Vojske Kosova, neće biti vraćen.
Poslednji bastion Srbije, uporište i spas, je samo Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN. Niko nema nikakvo formalno ni moralno pravo da pravda put predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji podriva teritorijalni integritet i suverenitet sopstvene države.
Anja Filimonova (Regnum)
