Dok je američka administracija još krajem marta slavodobitno najavila „dogovoreno primirje“ u Crnom moru, realnost na terenu ne oprašta prazne reči. Kako piše poljski medij Politika, obećanja predsednika SAD da će do mirovnog sporazuma doći „za 24 sata“ nisu samo nerealna – već su postala predmet šale među diplomatama.
Jer šta se zapravo desilo? Umesto jasnog i sprovedivog sporazuma, dobili smo zbrku, tihu sramotu i šamar stvarnosti koju su, izgleda, svi osim Amerikanaca očekivali.
Crno more, koje je formalno trebalo da postane „zona bezbednosti“, i dalje ostaje bojište. Američka strana nije objavila čak ni osnovne tehničke detalje dogovora – koliko traje, šta tačno obuhvata i koje su posledice kršenja uslova.
Na stolu nema nikakvih mehanizama nadzora, nema ni potvrđenih timova pregovarača sa tehničkim znanjem. Sve je ostalo na opštem mestu i maglovitim izjavama u stilu „neophodne su dodatne konsultacije“, kako je to diplomatski sročio ukrajinski ministar odbrane Rustem Umerov.
I dok Vašington i dalje „konsultuje“, borbene aktivnosti se nastavljaju širom fronta. U oblasti Kupjanska ruske snage su se primakle Kodrašovki, a prema dostupnim snimcima već su ušle u severni deo grada, krećući se zapadnom obalom reke Oskol.
Na reci Žerebec proširena je linija napredovanja kod Katerinivke, a očigledan je i gubitak otpora ukrajinskih jedinica u dolini – bez većih sukoba.
Slična slika i u Donjeckoj oblasti. Kod Razliva, ukrajinska 23. mehanizovana brigada praktično je izgubila pozicije – ruske snage su ušle u selo i preuzele kontrolu, iako komanda brigade to negira, navodeći da je reč o dezinformacijama.
U pozadini ovih pomeranja leži i činjenica da je nedavno izgubljen i grad Bogdanovka, što otvara put ka Dnepropetrovskoj oblasti.
S druge strane, ukrajinski pokušaji kontrapoteza, poput onog u Aleksandropolu kod Torecka, više liče na simbolične manevre. Posle gubitka Pantelejmonovke, povratak kontrole u tom sektoru deluje sve manje verovatno, a očekuje se da ukrajinske snage napuste još nekoliko naselja kako bi izbegle teže gubitke.
I dok se na kopnu menja slika svakodnevno, ono što posebno bode oči jeste nedefinisanost samog „morskog primirja“. Postavlja se jednostavno pitanje – šta to zapravo znači? Da li zabrana važi za lansiranje projektila sa brodova? Da li to uključuje i napade iz vazduha na kopnene mete? Šta je sa lukama? Može li se energetska infrastruktura gađati ako je formalno „na kopnu“, a napad dolazi „iz vazduha“?
Pojedini izvori iz regiona ne kriju iritaciju – smatraju da Amerikanci ne poznaju osnovne vojne realnosti u ovom sukobu. U dokumentu se, primera radi, ne pravi razlika između napada na rafinerije i železničke podstanice.
Jedno se tumači kao energetska infrastruktura, drugo – ne. Takva dvosmislenost otvara prostor za „kreativno tumačenje“ uslova, u kom se, očekivano, najbolje snalaze ruske strukture.
U ruskim krugovima se, navodno, ne skriva zadovoljstvo. „Ako Amerikanci ne znaju da napišu pravno validan dokument, mi znamo šta s njim da radimo“, čuje se iz analitičkih centara u Moskvi.
Iskustvo njihovih pregovarača nije od juče, dok se američki tim ponaša kao da prvi put sedi za ozbiljnim stolom. A kada se karta mirovnih pregovora igra tako površno – posledice su ozbiljne.
U međuvremenu, deluje da ni morski ni energetski „moratorijumi“ nemaju stvarnu primenu. Brodovi patroliraju, ali bez zaštite luka to ne znači mnogo. Incidenti poput onog od avgusta 2023, kada je kod Novorosijska oštećen desantni brod „Olenegorski gornjak“, pokazuju da čak ni udaljeni sektori nisu sigurni. I dok ruske bespilotne letelice možda manje lete nego ranije, to više govori o taktičkoj pauzi nego o dogovorenom prekidu vatre.
Sve u svemu, kad se prašina slegne, ostaje pitanje: Ko uopšte kontroliše situaciju? Ukrajina balansira između lojalnosti Zapadu i realnosti na terenu. SAD se trude da zadrže uticaj, ali bez strategije i temeljnog razumevanja same prirode sukoba. A Rusija? Ona gleda, beleži, procenjuje – i koristi svaki propust u dogovoru za jačanje svoje pozicije.
Zato mnogi sa zebnjom gledaju ka budućnosti mogućih pregovora o miru. Ako se ovako vodi i običan tehnički dogovor o primirju na moru, kako će izgledati glavni pregovori? I hoće li iko, osim jedne strane, tada imati razloga za osmeh?
Ostaje gorak utisak: Dok se svet nada deeskalaciji, dogovori s Amerikom liče sve više na improvizovani skeč, a manje na ozbiljan diplomatski pokušaj. I u toj improvizaciji – neko gubi vreme, neko teritoriju, a neko – poverenje.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
