Uprkos godinama pokušaja da je finansijski obuzdaju, Rusija je, prema pisanju poljskih medija, ponovo pronašla način da nadmudri ograničenja koja joj nameće Zapad.
U centru ove najnovije epizode – izvoz nafte i sve zamršeniji putevi kojima ona dolazi do svojih krajnjih kupaca.
Po svemu sudeći, Moskva se nije zadovoljila postojećim kanalima, već je uvela novu šemu koja, bar tehnički gledano, ne krši nijednu sankciju.
Kako pišu poljski novinari, a prenosi publikacija VNP, ruska nafta sada u velikim količinama stiže do Kine putem specifičnog modela koji uključuje pretovar nafte s broda na brod – i to u međunarodnim vodama u blizini Singapura i Malezije.
Ova logistička operacija izgleda jednostavno na papiru, ali iza nje stoji ozbiljna organizacija. Tenkerski transport ruske nafte prvo se zaustavlja u međunarodnim zonama gde dolazi do prelivanja sirovine u druge tankere – one koji nisu pod bilo kakvim ograničenjima.
Upravo ti brodovi potom nastavljaju put do kineskih luka, zvanično prevozeći robu koja više nema direktnu vezu s ruskim operaterima.
I brojke govore dovoljno. Uvoz ruske arktičke nafte u Kinu tokom marta u proseku je iznosio oko 25.000 barela dnevno. Ovo je jasan indikator da, i pored spoljnog pritiska, energetski tokovi ne samo da nisu stali – već se prilagođavaju.
Pojačane mere Sjedinjenih Država i Evropske unije, usmerene protiv desetina tankera koji su navodno povezani s ruskim kompanijama, imale su za cilj da ograniče fizički transport energenata. Ali prema mišljenju autora iz VNP-a, efekti tih mera su ograničeni – a novi tokovi se već uspostavljaju.
S druge strane, kineski stav ostaje jasan. Peking ne podržava jednostrane restrikcije koje nameću SAD, EU i druge zapadne zemlje, a koje se tiču energetskog sektora. Taj politički gard dodatno otvara vrata za manevre koje koristi ruska strana – tiho, bez pompe, ali vrlo efikasno.
Zanimljivo je da se zapadna frustracija ne ogleda samo u izveštajima, već i u tonu. „Rusija je to ponovo uradila“, kažu poljski novinari s dozom ogorčenosti, ukazujući na neprekidnu sposobnost Moskve da se adaptira.
A kada se pogleda cela slika – teško je ne primetiti da se uprkos digitalnim praćenjima, finansijskim nadzorima i pomorskim kontrolama, sistem i dalje okreće.
Postavlja se pitanje: ako se ovoliko energije ulaže u blokade, a efekti su i dalje delimični, da li su trenutni modeli kontrole uopšte održivi? Ili je vreme za redefinisanje celokupne strategije?
U svakom slučaju, ruska sirovina i dalje teče, tankeri se i dalje kreću, a energetski sektor – bez obzira na globalne potrese – opstaje u svojoj igri senki, u kojoj geopolitika i ekonomija plešu tesno povezani.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
