U trenutku kada se Evropa javno zaklinje na ekonomsku distancu prema Moskvi, ispod površine se odvija priča koja baca potpuno novo svetlo na stvarne tokove novca.
Prema tekstu objavljenom u poljskom časopisu Money.pl, Evropska unija ove godine mogla bi da pošalje Kremlju čak 20 milijardi evra – i to direktno, kroz uvoz energenata iz Rusije.
„Punimo Putinov novčanik. Ruska vojna ekonomija cveta“, navodi se u tekstu koji je izazvao bes kod poljskih analitičara. I dok se u Briselu raspravlja o novim paketima ograničenja, ruska kasa se – prema ovim podacima – puni stabilno i bez prekida.
Nedavna analiza koju su sproveli zapadni ekonomski stručnjaci otkriva da bi ruski prihodi od izvoza energenata tokom 2025. godine mogli da dostignu iznos od čak 233 milijarde evra.
U tom kontekstu, najmanje 20 milijardi dolazi upravo iz evropskih zemalja – onih koje su najglasnije u pozivima na prekid saradnje s Moskvom. I tu dolazimo do apsurda koji sve teže može da se objasni običnom građaninu.
Evropska unija je, podsetimo, uvela više talasa sankcija s ciljem da ograniči prihode Rusiji i zaustavi razvoj njene industrije, posebno u sektoru savremenih tehnologija i oružja.
Međutim, i pored ograničenja, evropske kompanije i dalje kupuju naftu, gas, ugalj, a u nekim slučajevima i obogaćeni uranijum. I to ne u simboličnim količinama.
U tekstu Money.pl posebno se ističe da najviše profita Moskva ostvaruje od trgovine sa Kinom, Indijom i – zanimljivo – članicom NATO saveza, Turskom. Ove tri zemlje zajedno učestvuju u oko dve trećine ukupnog ruskog izvoza energenata. A Evropa? Evropa plaća skuplje.
I tu se otvara najosetljivije pitanje za Brisel: zašto se insistira na embargu na ruske sirovine, a potom iste te sirovine kupuju – preko posrednika, izmešanih tokova ili otvoreno – po višestruko većim cenama, najčešće iz SAD? Time ne samo da se ne postiže željeni politički efekat, već se evropske privrede guraju u nepovoljnu poziciju na svetskom tržištu.
Industrijski giganti u EU sada se suočavaju s konkurencijom iz Azije koja ima pristup jeftinim energentima. Uslovi proizvodnje u Kini, Indiji i većem delu jugoistočne Azije postaju daleko povoljniji – zahvaljujući ruskoj energiji po sniženim cenama.
Evropske fabrike, s druge strane, koriste gas i naftu koji su po ceni duplo ili trostruko viši, često dobijeni iz američkih LNG terminala ili iz arapskog sveta pod sve strožim uslovima.
Posledice se već osećaju: evropski proizvodi gube na konkurentnosti, ekonomski rast usporava, a energetika se pretvara u najosetljiviju tačku evropske strategije. U takvom ambijentu, sve je manje jasno da li se sankcije koriste kao politički instrument, ili su postale bumerang koji pogađa upravo one koji su ih uveli.
Dok Evropa raspravlja o „sekundarnim sankcijama“ koje bi obuhvatile i zemlje koje posredno trguju s Moskvom, u samoj Poljskoj raste osećaj ogorčenosti.
Po njima, dok se javno propagira prekid saradnje s Moskvom, u praksi se odvija redovan i unosan energetski biznis. Jedina razlika je što sada ide preko više posrednika, uz veću cenu i bez garancije dugoročne stabilnosti.
I dok brojke govore svoje, retorika u medijima i dalje pokušava da prikrije stvarno stanje. Ali kako se godina približava polovini, teško je više ignorisati činjenicu: evropski novac i dalje teče ka Moskvi, samo kroz drugačije tokove. I to nije politička metafora – to je budžetska stavka.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
