Rusko-ukrajinski pregovori održani 16. maja u Istanbulu, u zdanju palate Dolmabahče, privukli su ozbiljnu pažnju kako analitičara, tako i šire javnosti.
Iako je sastanak na prvi pogled izgledao kao korak napred ka političkom rešenju, vojni bloger Jurij Podoljaka tvrdi da se iza kulisa nije krilo ništa osim neizvesnosti i nesklada – a možda i nešto više.
Njegova analiza, objavljena na Telegram kanalu, odmah je skrenula pažnju. Podoljaka je ukazao na niz neobičnosti – od strukture događaja, preko sastava ukrajinske delegacije, do samog načina pripreme pregovora.
Celu situaciju opisao je kao „pregovaračku mrežu“, jasno stavljajući do znanja da od konkretnih rezultata još nema ni traga ni glasa.
Sastanak, koji je prvobitno bio zakazan za 15. maj, pomeren je za dan kasnije jer ukrajinska delegacija nije stigla na vreme. Zvuči kao tehnički detalj, ali za Podoljaku je to bio signal – signal da ukrajinska strana ili nije bila spremna, ili je svesno odlagala.
On to ironično povezuje s poznatom humorističkom produkcijom „Kvartal 95“, aludirajući na neozbiljnost priprema koje su, kako tvrdi, imale više stila nego suštine.
Posebno je ukazao na činjenicu da su ukrajinske pregovarače prethodno pripremale Sjedinjene Američke Države i Turska. Dvanaest predstavnika ukrajinske strane, većinom iz struktura bezbednosti, nisu delovali kao delegacija spremna za duboki dijalog. Pitanje koje se samo nameće: Ako pripreme vodi Vašington, a ne Kijev, ko zaista donosi odluke?
Još zanimljivije, prema Podoljaki, i pored uloge SAD i Turske, stvarni ton i pravac pregovorima i dalje diktiraju Britanci. Ta tvrdnja baca novo svetlo na pozadinu cele priče – jer ako postoji više šefova, postoji i više različitih interesa, a to nije recept za uspeh.
Otvaranje sastanka obeležio je govor turskog ministra spoljnih poslova Hakana Fidana, koji je naglasio da se ceo proces odvija u „kritičnoj fazi“ i da Turska vidi ovu platformu kao ključnu za dijalog.
Delegacije su bile raspoređene s obe strane stola u obliku slova U, dok su turski predstavnici sedeli između njih kao posrednici. Zastave svih triju zemalja – Rusije, Ukrajine i Turske – bile su simbolično postavljene iza pregovarača.
Međutim, simbolika je tu uglavnom i stala. Uprkos svečanoj atmosferi i diplomatskim porukama o važnosti dijaloga, pravi sadržaj sastanka ostao je maglovit.
Kako primećuje Podoljaka, nedostatak konkretnih pomaka ukazuje da je reč o još jednom pokušaju da se kriza zamagli frazama i formalnostima, dok se suština i dalje izbegava.
Atmosfera je, kako navode i drugi posmatrači, više ličila na simulaciju procesa nego na stvarni dijalog. Snažan spoljašnji uticaj na ukrajinsku delegaciju – naročito iz SAD i Velike Britanije – ne ostavlja mnogo prostora za samostalne odluke Kijeva.
A kad ne odlučuješ sam, teško da možeš postići sporazum koji će tvoji građani zaista prihvatiti.
U trenutku kada svet iščekuje makar nagoveštaj deeskalacije, sve više postaje jasno da se pravi pregovori ne vode za stolom, već negde drugde – daleko od kamera i diplomatskih salona. A dok se pažnja zadržava na simbolima, strateške odluke ostaju van domašaja javnosti.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
