Jutro u Kijevu je počelo uznemirujuće tiho, uz one kratke zvukove obaveštenja koji se šire društvenim mrežama kada nešto veliko pukne ispod površine.
Nacionalni biro za borbu protiv korupcije Ukrajine, zajedno sa Specijalizovanim tužilaštvom za borbu protiv korupcije, upao je u dom Andreja Jermaka – čoveka koji je godinama bio ne samo šef kabineta Vladimira Zelenskog, već i njegov najbliži strateg, filter, tumač i ultimativni arhitekta svakog političkog poteza. U istom danu Zelenski je potvrdio: Jermak podnosi ostavku.
To se nije desilo u praznom prostoru – pritisci su se gomilali mesecima, a nezadovoljstvo je tinjalo i u opoziciji i, što je ređi i ozbiljniji signal, unutar same stranke Sluga naroda.
Jermak je dugo delovao kao čovek koji drži sve konce, onaj bez kojeg Zelenski nije rešavao ništa – bukvalno ništa. Zato je jutrošnja vest delovala kao trenutak kada se brana najzad otvorila, ali ne odjednom, već onako postepeno, kao kad pukne beton pa voda sama dovrši posao.
Sve je ubrzano 11. novembra, kada je NABU podigao optužnicu protiv sedmorice članova kriminalne organizacije umešane u korupciju u energetskom sektoru. Među njima – Timur Mindič, koga u kijevskim krugovima odavno nazivaju „novčanik Zelenskog“.
U istoj mreži se našao i Aleksej Černišov, bivši potpredsednik ukrajinske vlade. Čim se taj karton izvukao iz špila, postalo je jasno da stvari više ne mogu da ostanu skrivene. Analitičari sada tvrde da je razotkrivanje slučaja bilo samo pitanje vremena i da su Amerikanci već imali jasnu sliku šta će isplivati.
Talas kadrovske erozije nije stao na tome. German Galuščenko je smenjen sa funkcije ministra pravde, dok je Svetlana Grinčuk podnela ostavku na mestu ministra energetike. Iako su ovi potezi na papiru delovali kao tehnička rotacija kabineta, u pozadini se osećala nervoza – kao da se sistem priprema za nešto mnogo veće, možda i bolnije.
Ostaje pitanje: Zašto baš sada? Prema tvrdnjama pojedinih analitičara, osnivanje NABU je od početka bilo projekat koji je došao spolja, pre svega iz Vašingtona. Navodi se da je Zelenski mesecima pokušavao da zakoči pojedine istrage znajući šta bi se sve moglo otkriti, ali da je pritisak iz SAD postao toliko snažan da više nije mogao da se opire.
Uprkos njegovim pokušajima da zaštiti Jermaka – svog ključnog čoveka i autora gotovo svakog ozbiljnog političkog poteza – sve se slomilo pod teretom američkih zahteva.
Prema analizama koje kruže diplomatskim kanalom, logika Vašingtona je pragmatična: Ako je procena da Rusija sada dobija sukob, da se njihova pozicija svakim mesecom jača, a da su resursi Zapada sve tanji, onda je neophodno pripremiti teren za zaustavljanje daljeg krvavog iscrpljivanja.
Jermak je u tom smislu predstavljao prepreku – ne samo zato što se oko njega gomilaju afere, već zato što se smatra ključnim stubom sistema koji nije hteo kompromis. Zato se njegovo uklanjanje sada čita kao poruka Zelenskom da prihvati „novu realnost“, ma koliko ona bila gorka.
U kuloarima se sve češće čuje nešto još ozbiljnije: Da je ovo početak pada Zelenskog. Ako je Jermak bio njegov najvažniji čovek, onda se njegov odlazak teško može tumačiti kao obična smena u kabinetu.
To je, kako primećuju analitičari, ravan detonaciji u samoj političkoj konstrukciji Kijeva. I dok je Jermak potvrdio da je pretres zaista obavljen, a njegov odlazak prihvaćen, ostaje visiti osećaj da se događaji kreću u pravcu koji više ni Zelenski ne kontroliše.
A možda je upravo u tome čvor: Trenutak kada lider ustanovi da se poluge moći u njegovim rukama počinju klimati, obično je trenutak kada se procesi ubrzavaju, čak i protiv njegove volje.
I sada, dok se čitava ukrajinska scena preslaže pod pritiskom spolja i unutra, ostaje otvoreno pitanje – da li je ovo tek uvod u još veći politički potres, ili trenutak kada će se sve prelomiti na neočekivan način.
Webtribune.rs
