Pitanje mogućeg dogovara Srba (Srpske, Srbije ili Crne Gore) sa Zapadom je pitanje koje se veoma često nameće u srpskoj politici.
Mnogi Srbi su još uvek ubeđeni da je moguć dogovor sa Amerikancima, Britanijom, Nemačkom, NATO-om ili Evropskom unijom, samo je potrebno da Srbi izaberu sposobnog i pragmatičnog političara koji će to postići. A, kada ga izaberu – Srbima će poteći „med i mleko“, Amerikaci će Srbe ostaviti na miru, a Srbi će ući u neko vreme dosade i mirnoće.
Ovako razmišljanje je u novije vreme bilo aktuelno posle rušenja Miloševića, i, zanimljivo, još uvek najveći deo srpske elite, s obe strane Drine, nekako je ubeđen da je to i dalje moguće.
U praksi se to ispoljava kroz gromoglasno najavljivanje razgovora sa predstavnicima zapadnih zemalja, veličanje ekonomske saradnje sa EU, kroz razne projekte EU i američke državne agencije USAID-a itd.
Glorifikacija Zapada je naročito izražena u Srbiji i Crnoj Gori, mada se i u Srpskoj mediji često obraduju sličnim „projektima“. Naravno, niko pri tome ne govori da je, na primer, od potpisivanja SSP (Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju) sa EU, Srbija konstatno imala deficit u robnoj razmeni koji je do 2022. godine dostigao 60 milijardi evra, pri čemu su u istom periodu ulaganja EU u Srbiji iznosila svega 3 milijarde.
Dakle, ukupna otimačina od Srbije je pokrivena sa 5%, da Srbima zamažu oči.
[adsenseyu1]
Naravno, jasno je da srpsko pitanje nije samostalno pitanje, što će reći da se ono ne može rešiti bez učešća svetskih sila. Srpskih pitanja ima mnogo, ali goruća su opstanak Republike Srpske, Kosmet, Srbi u Crnoj Gori.
Najveći srpski diplomata u 20. veku, Milovan Milovanović Balačko, predsednik vlade Kraljevine Srbije 1911/12, je u svojim studijama i celom državnom vrhu tadašnje Srbije često govorio upravo to da srpsko pitanje nije samostalno već da je deo Istočnog pitanja, koje opet predstavlja odnos Zapada prema Rusiji.
Te reči genijalnog Milovanovića su namerno zaboravljene sto deset godina. No, one su u istoriji mnogo puta potvrđene, što znači da je odnos Zapada prema Srbima samo rukavac njihovog odnosa prema Rusiji.
To možemo reći i za njihovu mržnju. Srbofobija je rukavac rusofobije. Ko mrzi Ruse ne može da voli Srbe. To je jednostavno istorijski zakon, a istorija je temelj svih društvenih i političkih nauka.
Mada, istorijsku nauku najveći deo srpske elite koristi samo po potrebi zaboravljajući upravo taj „zakon spojenih posuda“ između Srba i Rusa.
E, sad, kakve veze ima nedavno preminuli Henri Kisindžer sa srpskim pitanjem i kako Kisindžer opominje Srbe?
Kisindžer je postao slavan jer je 70-ih godina uspeo da uspostavi i političku ravnotežu sa Rusima, a ne samo ravnotežu straha od nuklearnog rata, i to kroz detant i rešavanje raznih sukoba na celom obodu Evroazije. Dakle, Kisindžer je shvatio da postoje i interesi drugih sila i manjih država i naroda te da se i oni moraju uzimati u obzir. Shvatio je da je ravnoteža snaga rešenje za haotične međunarodne odnose kao i da se SAD moraju dogovarati i sa malim narodima.
Međutim, Kisindžerova spoljnopolitička realpolitika je bila kratkog veka, već tokom Regana, a pogotovo Klintona i svih posle američkih predsednika, ona je ne samo napuštena nego i grubo odbačena kao da nikada nije postojala. Posledica toga je krvavi haos koji su i Rusi i Srbi, ali i mnogi drugi, doživeli u poslednjih 35 godina.
Ključna stvar ovog teksta je – ako su Amerikanci odbacili Kisindžera i politiku dogovora i sporazuma, a to traje upravo 35 godina, zašto onda pojedini Srbi i dalje misle da je sa Amerikacima i Zapadom moguć sporazum?
To je veoma zanimljivo pitanje, pogotovo imajući u vidu da su Srbi sa Amerikacima imali mnogo sporazuma u ove četiri decenije i da su svi ti sporazumi izigrani od strane upravo Amerikanaca. Srpski političari koji su u tome učestvovali su jednostavno prevareni, slagani. Svi do reda: Milošević, Karadžić, Plavšićeva, Đinđić, Koštunica, Tadić, Dodik, Vučić…
Ako je za utehu, jedini od njih koji je shvatio prevaru i laž je bio Dodik. Možda je to bio i Milošević ali kasno, tek kada je „pakovan“ za Hag.
Što se tiče Dodika, on je jednostavno rekao svima: „e, nema više laži i prevare“ i time je povukao crvenu liniju prema Zapadu.
Krenuo je u otpor. Crvena linija i otpor su upravo jedno od tih srpskih pitanja – opstanak Republike Srpske.
Da li je Dodik shvatio i onaj zakon „spojenih posuda“ Srba i Rusa, nije nam poznato, ali je činjenica da je sa Putinom imao tri sastanka od kada su Rusi pružili otpor Amerikancima i povukli svoje crvene linije. Da, tri puta u poslednjih dve godine, a priprema se i četvrti sastanak.
Dodik je tako jedini iz Evrope koji se redovno sastaje sa Putinom, i to u toku ovog globalnog sukoba.
No, i pored otpora Dodika i naroda Republike Srpske, ovde se opet pitamo – zašto i dalje najveći deo srpske elite veruje u nekakav dogovor sa Zapadom? Zašto, kad Zapad krvavo laže?
Ovaj tekst nema dovoljno prostora za istorijsku, sociološku, političku ali i psihološku analizu tog fenomena, ali činjenica je da i u Srpskoj ima takvih u opoziciji, ali i u vlastima, sigurno i u okolini Dodika. Zbog toga kod mnogih postoji strah da neće možda nadvladati ti političari koji su opet za štetni dogovor sa Amerikacima – uprkos činjenici da su Kisindžer i njegova realpolitika u Vašingtonu odavno odbačeni, i da više nikada u SAD neći biti nekog novog Kisindžera.
(Sveosrpskoj.com)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
[adsenseyu4]
Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte
Otvorite novu mrežu Truth Social
