Fursov – Ko su neprijatelji čovečanstva i kako oni protiv njega ratuju – 1. DEO

Devet godina je prošlo od kada sam prvi put razgovarala sa istoričarem, direktorom Instituta za sistemske strateške studije Andrejem Iljičem, tada on nije bio poznat kod nas, a danas se njegove analize budno prate i sa uvažavanjem se citiraju njegovi stavovi.

U tradiciji velikih ruskih filozofa istorije i istraživača društveno-političkih teorija, a pred prelomnim trenutkom svetske istorije, njegova analiza je još dublja i obuhvatnija, stoga smo pokušali da se u razgovoru krećemo u širim okvirima i dođemo do uobličene slike sveta koji se prestrojava.

Šta je, po vašem mišljenju, bilo najvažnije u 2022. godini?

Centralni događaj 2022. godine je Specijalna vojna operacija (SVO) oružanih snaga Ruske Federacije protiv ukronacističkog režima. SVO je potpuno promenila svetski geopolitički i, šire, geoistorijski svetski poredak. Povukla je konačnu crtu ispod prelomne ere koja je počela 1989/91. rušenjem SSSR-a. Kolektivni zapad nastupa na strani kijevske ukrohunte. I ako u odnosu na ukronacistički režim Ruska Federacija vodi SVO, onda sa Kolektivnim zapadom nemamo operaciju, već rat – hibridni rat, koji se, kako je rekao ministar spoljnih poslova RF Lavrov, već pretvorio u gotovo pravi, istinski rat. A „zeleni“ ministar spoljnih poslova Nemačke Analena Berbok otvoreno kaže da Evropa vodi pravi rat s Rusijom. Ponovo smo suočeni sa Kolektivnim zapadom, kao 1812. i 1941. godine. Opet su protiv nas ne samo Nemci već i Francuzi, Italijani, Poljaci, Česi, Finci, Rumuni i drugi. Ali za razliku od 1812. i 1941, kada su nam Anglosaksonci formalno bili saveznici, mada su iza leđa oštrili nož, danas su oni naši otvoreni i glavni neprijatelji. I opet su naš jedini prijatelj – Srbi.

Rat u Ukrajini, podstaknut Zapadom, ima više ciljeva. Zajednički zapadni cilj je maksimalno slabljenje Rusije; uništavanje u toku ratnih dejstava maksimalnog broja Slovena, posebno mladih ljudi, sposobnih da imaju decu; uspostavljanje u Ruskoj Federaciji apsolutno prozapadne, čak i više marionetske vlasti od one Jeljcinove; prisvajanje ruskih resursa; transformacija Ruske Federacije u neprijatelja Kine, a njene teritorije po potrebi u teatar vojnih operacija protiv Kine. U isto vreme, SAD rešavaju problem uništenja ekonomije EU, pretvarajući Evropu u poluperiferiju svetske ekonomije. Velika Britanija nastoji da stvori sopstvenu makrozonu u postkapitalističkom svetu, na račun istočne Evrope, Zakavkazja i dela centralne Azije.

Rusija i dalje stoji na putu planovima ultraglobalista, ovih istovremeno naslednika nacizma i trockizma, u njihovom stvaranju Svetskog rajha. Značajno je da je sva antistaljinistička propaganda i danas i ranije bila zasnovana na kombinaciji onoga što su Gebels i Trocki pisali o Staljinu; ništa novo o Staljinu, ma šta nacistička i trockistička propaganda lansirala, nije smišljeno.
Drugi po važnosti događaj 2022. godine bio je 20. kongres Komunističke partije Kine (KPK) u oktobru. Za razliku od 20. kongresa KPSS (1956) na kome je pobedila ekipa N. S. Hruščova i počelo postepeno razbijanje socijalizma, na 20. kongresu KPK pretrpeli su poraz „komsomolci“ – potencijalni revizionisti, pristalice liberalnog kursa i pomirenja sa SAD. Pobedila je frakcija Si Đinpinga.

Između ostalih događaja:

– sastanak Bilderberg kluba (jun, Vašington);
– zakon o smanjenju inflacije, koji je u avgustu potpisao Dž. Bajden – udar na evropsku ekonomiju;
– kongres poglavara svetskih i tradicionalnih religija u Abu Dabiju (septembar);
– veoma čudna apostolska poseta Franciska I Astani (oktobar) baš kad je tamo Si Đinping svratio na jedan dan pre samita ŠOS u Samarkandu;
– „vežbe“ Centra zdravstvene bezbednosti Univerziteta Džons Hopkins, SZO i Fondacije Bila i Melinde Gejts pod nazivom „Katastrofalne infekcije“ (oktobar, Brisel) – radilo se o novoj strašnoj pandemiji koja će prvenstveno pogoditi decu i mlade; nakon što je Gejts u oktobru 2019. izveo vežbu Event 201 za borbu protiv virusa korona, nekoliko meseci kasnije je proglašena „pandemija“;
– sastanak Trilateralne komisije (novembar, Tokio);
– sastanak na G20 Baliju (novembar);
– klimatski forum COP27 (novembar, Sinaj);
– svetski kongres masonskih loža (decembar, Jerusalim).

Događajima godine takođe smatram dva dokumenta: zatvoreni dokument korporacije RAND, koji je pripremila za američke obaveštajne agencije, pod naslovom „Slabljenje Nemačke, spasavanje SAD“ (januar), i „Mitovi i lažni koncepti u raspravama o Rusiji. Kako oni utiču na politiku Zapada i šta se može učiniti“, koji je pripremio Kraljevski institut za međunarodne poslove Velike Britanije (to je – Četam haus) – centar konceptualnog upravljanja Anglosfere.

Naravno, nemoguće je sve ove događaje i dokumente obuhvatiti u jednom intervjuu, tim pre što će biti potrebno govoriti i o trendovima koji se s njima povezuju. Dakle, kao prvo, izvesna selekcija je neizbežna. I drugo, govorićemo ne toliko o događajima iz 2022. godine, koliko o globalnim trendovima razvoja.

Od čega ćemo početi?

Želim da počnem naš razgovor, kao njegov prolog, citirajući istoričara Dejvida Bejkera. On je 2. januara 2020. godine, čak i pre korone, napisao: „Čovečanstvo 2020-ih ima jedan zadatak – samo da preživi. Evo nekih predviđanja: stagnirajuće realne plate, pad životnog standarda niže i srednje klase, povećanje nejednakosti u bogatstvu, sve više nemira i ustanaka, nastavak političke polarizacije, veliki broj elita koje se takmiče za ograničene pozicije na vlasti, kooptacija elita od strane radikalnih pokreta. Zahvaljujući globalizaciji, to će se desiti ne samo u jednoj zemlji već u većini zemalja sveta. Videćemo i geopolitičko restrukturiranje, podelu sveta na nove saveze i blokove. Takođe postoji mogućnost ’okidač događaja’ – šoka, kao što je ekološka kriza, koji će izazvati ekstremno nasilje. I mnogo je manje verovatno da ćemo videti tehnološki iskorak na nivou industrijske revolucije, koji može da ublaži pritisak 2020-ih i preokrene pomenute trendove.
„… Ranije su takve ’faze depresije’ obično ubijale u proseku 20% svetske populacije. Danas, na globalnom nivou, to bi značilo smrt od 1,6 do 1,7 milijardi ljudi. Ali svet je sada postao civilizovaniji i možemo izbeći takve žrtve.“

Neki nagoveštaj optimizma?

Poslednju frazu, uzimajući u obzir ono što je Bejker rekao gore, smatram ustupkom minimalnom optimizmu, kako se sasvim ne bi izazivao strah. U principu, prognoza je sasvim adekvatna, a vidimo da se umnogome i ostvaruje. Svet se zaista menja, njega vrte, izvijaju iz zglobova – i Rusiju zajedno s njim. Rusija menja svet, doduše u manjoj meri nego što on menja nju. To je razumljivo: celina u većoj meri određuje element nego što element određuje celinu.

Stoga ima smisla pre svega pogledati trendove u razvoju savremenog sveta. Da podsetim: u vreme Staljina izveštaji na kongresima Komunističke partije počinjali su karakteristikama i ocenom međunarodne situacije, a onda je išla unutrašnja problematika. U doba Hruščova–Brežnjeva redosled se promenio. Razlog je jasan: za Staljina je SSSR bio, pre svega, alternativa svetskom kapitalističkom sistemu, sistemski antikapitalizam. Njegovi „smenjivači“, posebno nakon što je od početka 1960-ih godina vrhunska nomenklatura počela da se integriše u svetski kapitalistički sistem kao jedna od država, iako supersila, sve više posmatraju SSSR kao državu – članicu jedinstvenog sveta u kojem mirno koegzistiraju političke jedinice s različitim društveno-ekonomskim sistemima.

Sve se završilo gorbačevizmom i jeljcinizmom, hruščovizmom i brežnjevizmom – ograncima na putu urušavanja sistemskog antikapitalizma i transformacije bipolarnog sveta u unipolarni. Nemoguće je razumeti šta se dogodilo bez i van šireg globalnog konteksta. Istovremeno, taj širi kontekst zahteva teorijsku analizu u kojoj se, štaviše, stvari nazivaju pravim imenom.
Rušenje SSSR-a uz kasniju pljačku zemalja bivšeg socijalističkog bloka, pre svega Ruske Federacije, omogućilo je da se odloži svetska dvogrba (1988. i 1993–94) kriza, prognozirana još 1982. od strane američkih (M. Gel-Man, R. Kolins, B. Boner ) i sovjetskih (P. Kuznjecov, V. Krilov) analitičara – kriza koja je pretila da okonča kapitalizam kao sistem. Ali samo da se odloži. Dodatnih 17 godina kapitalizmu podarile su Ruska Federacija i NR Kina, koje su podržale bledeće jezgro kapital-sistema jeftinim sirovinama i jeftinom radnom snagom (zahvaljujući ovoj drugoj, svet je bio zatrpan jeftinim kineskim smećem).

Ali kriza je svejedno nastupila?

Da, 2008. je došla privremeno odložena kriza – drugačije nije moglo. Evo šta je o tome napisao Džeremi Grantam, legendarni suosnivač investicione firme GMO (Boston, SAD): „Kriza iz 2008. prezasitila je zapadne ekonomije masom novca podržanog ničim osim obećanjima o univerzalnoj sreći i prosperitetu u budućnosti, modelom koji se može nazvati pomahnitalom štamparskom presom.“ Rezultat: sav (a ovo je razlika od krize 1930-ih) neobezbeđeni novac otišao je pravo na berze. Tokom 1930-ih akcije su zavisile od prodaje i finansijskog učinka kompanija. Sada – samo od lepih prezentacija. To je prvo. I drugo, kapitalizam u svom ranijem obliku je konačno mrtav.

Godine 2008. pukao je najveći finansijski balon u istoriji; naduvan je na štetu realne („fizičke“) ekonomije jezgra kap-sistema, a Ruskoj Federaciji i Kini je poveren zadatak da nadoknade ovu štetu jeftinoćom sirovina i radne snage. I to je obezbedilo, tačnije, garantovalo vladajućim grupama dve zemlje njihov položaj u „oblačnim godinama“ razvoja svetske privrede na prelazu iz 20. u 21. vek. Međutim, obeštećenje je bilo delimično i privremeno, a 2008. je više nije bilo dovoljno. Slažem se sa onima koji smatraju da je pokušaj da se sistemska kriza zakamuflira problemima drugorazrednih hipoteka i nedostatkom likvidnosti propao. Ovome ću dodati da ne treba govoriti samo o sistemskoj krizi – ona je počela na prelazu iz 1970-ih u osamdesete, već o njenoj terminalnoj fazi.

Svetska vladajuća klasa – to su pravi „gospodari istorije“, kako ih je nazvao još B. Dizraeli, njihovi visoki činovnici (predsednici, premijeri navodno suverenih država Zapada, koji se pred našim očima pretvorio u Postzapad), njihove „fabrike misli“ (think thanks) jasno su shvatile ovu činjenicu i reagovale su najbolje što su mogle.
Ali pre nego što govorimo o njihovoj reakciji i planovima, potrebno je bar nakratko da se zadržimo na sastavu, strukturi i organizaciji svetske elite, s jedne strane, i piramidalne (vertikalno integrisane, kako bi rekao izuzetni sovjetski ekonomista J. V. Jaremenko) strukture sektora svetske ekonomije.

To je krajnje važno i interesantno pitanje.

Gornji „sprat“ svetske privrede, koji predstavljaju tehnički najnapredniji i najperspektivniji (bar sa današnje tačke gledišta) sektori, zauzimaju tzv. egzisti (od engl. access – pristup). To je „Big teh“, njegovi operateri kontrolišu nematerijalne faktore proizvodnje koji su centralni za materijalnu proizvodnju uopšte. To je kontrola nad velikim podacima, društvenim mrežama (i, posledično, nad društvenim ponašanjem), tokovima informacija; drugim rečima, nad sredstvima i strukturama upravljanja kao sredstvima za proizvodnju novog postindustrijskog i postkapitalističkog poretka. Ovde treba pomenuti i Gugl i Metu (priznata u RF kao ekstremistička organizacija) i još mnogo toga.

Sledeći „sprat“ su fondovi za upravljanje kapitalom. Formalno, to su finansijske strukture, ali su, kao prvo, dobile samostalan i poseban značaj; drugo, oni u vezi sa ovim (povratna informacija takođe funkcioniše) obavljaju funkcije moći – kao i egzisti. Reč je o deset najvećih organizacija na svetu koje upravljaju kapitalom. Oni upravljaju gigantskim fondovima – 41,6 triliona dolara. U osam fondova glavni akcionari su Black Rock i Vanguard; sledeća linija su State Street Corporation i FMR. Kako kažu specijalisti, u čitavoj istoriji postojanja novca (i moći) oni nisu bili koncentrisani u tako malobrojnim rukama.

Treći „sprat“ su finansijalisti, upravo tako, a ne finansijeri. Svaki finansijalista je finansijer, ali nije svaki finansijer finansijalista. Ako finansijer, koji opslužuje sfere proizvodnje i prometa, ostvaruje profit i od jednog i od drugog, uključujući i realnu ekonomiju, onda je finansijalista neko ko zarađuje novac iz vazduha. Osamdesete godine prošlog veka obeležila je pobeda finansijskog kapitala nad industrijskim, tj. obnavljanje stanja koje je postojalo tokom celog 19. veka; 1990-ih se dogodila mutacija: finansijski kapital se pretvorio u finansijalizam i počeo da umire kao kapital. Istovremeno, obogatio je svoje personifikatore u neviđenim razmerama. Već na samom početku 1990-ih to je izazvalo bum na Volstritu, što je dovelo do pojave novih buržuja na Menhetnu. Spolja je to ličilo na drugo izdanje Velikog Getsbija, samo što je period procvata za sadašnje „vukove sa Volstrita“, po svemu sudeći, kraći.

Četvrti „sprat“ E. S. Larina (kod nje je on, doduše, treći) definisala je kao ono što je Zb. Bžežinski nazvao tehnotronikom: korporacije vojnoindustrijskog kompleksa, hemijsku industriju, energetiku. Danas to više nije najnapredniji sektor privrede, ali i dalje gravitira ka vrhu. Peti „sprat“ je industrija, sektor koji je Ameriku učinio velikom 1930-ih i 1980-ih i koji je Tramp obećao da će oživeti – zajedno sa Amerikom. Još niži je „sprat“ poljoprivrede, koji se uglavnom ne odnosi na farmerskim gazdinstvima, već na GMO tipa agroholdinga i korporacija, kakav je Monsanto.

Posebno mesto zauzima „Big farma“. Formalno, ovaj „blok“ se odnosi na tehnotroniku. Međutim, uloga koju su ultraglobalisti dodelili epidemijama i prinudnoj vakcinaciji u stvaranju novog svetskog poretka (NSP) i totalnoj kontroli nad ljudima, dovodi „Big farmu“ na najviše spratove, „priključujući“ je na prva tri.
To je hijerarhijska struktura sektora („spratova“) svetske ekonomije, ali to nije struktura svetske, tj. nadnacionalne elite, koju često nazivaju „globalnom elitom“.

A šta je globalna elita?

Neki veruju da globalnu elitu čine samo nadnacionalne strukture svetske koordinacije i upravljanja poput Bilderberg kluba ili, u najgorem slučaju, skoro počivših, ali nekad aktivnih, Rimskog kluba i Trilateralne komisije. Dodaju tu još i navodno svemoćne Rotšilde i Rokfelere. Što se njih tiče, uz sve svoje bogatstvo i moć, oni nisu svemoćni; ove porodice, koje su se već pretvorile u heterarhije, samo su element, doduše veoma važan i namerno demonstrativan, rekao bih, za vitrine, mnogo složenije celine. Pa, nadnacionalne strukture globalne koordinacije i upravljanja, uz sav svoj značaj, nisu toliko subjekti (u najboljem slučaju subjekti drugog nivoa), već instrumenti, platforme – locus standi i field of employment. Oni mogu da donose određene odluke, ali osnova tih odluka su prethodno postignuti dogovori (ili sukobi) između glavnih grupa svetske elite, u njenom okruženju.

U pojednostavljenom obliku, sadašnju globalnu elitu čine četiri velika klastera, „kvadrata“: 1) monarhijske i deo aristokratskih porodica Zapadne i Centralne Evrope, s britanskom i holandskom monarhijom na čelu; naravno, ni Vindzori ni predstavnici kuće Oranž ne mogu da se takmiče sa zaista starim dinastijama u ličnosti svojih potomaka – sa Merovinzima, Rjurikovičima, Džingizidama, međutim, kako kažu, kad nema ribe, i rak je riba; 2) Vatikan, katolički verski (religiozno-vojno-obaveštajni) redovi i s njima blisko povezane aristokratije Severne Italije, Južne Nemačke, Španije i Škotske; 3) porodice finansijera, bankara i velikih industrijalaca u SAD i Velikoj Britaniji, tj. u Anglosferi – angloamerički i američko-engleski klanovi; 4) dijaspore – jevrejska, jermenska i libanska.

Sa pojavom u XVI–XVIII veku jedinstvenog svetskog tržišta, kapitalizma kao svetskog sistema i države (state) kao oblika njegovog uređenja, a samim tim i državnih granica, za četiri klastera su bile potrebne, pre svega, zatvorene platforme za koordinaciju interesa i regulisanje sukoba na nadnacionalnom nivou; drugo, alati za sprovođenje njihovih po definiciji nadnacionalnih interesa. I platforme i instrumenti, po definiciji, trebalo je da budu nadnacionalni i zatvoreni, nešto kao konspiro-strukture. Ovo nikako nije teorija zavere, ovo je kriptopolit – ekonomija kapitalizma. Glavne etape u razvoju kapitalizma kao sistema i formiranja severnoatlantske vladajuće klase su istovremeno i faze u formiranju novih zatvorenih nadnacionalnih struktura (masonerija, iluminati, društvo Rodsa-Milnera, Siècle, Cercle, Klub ostrva, Klub Bilderberg).

Predstavnici sva četiri klastera svetske elite u ovom ili onom obliku, direktno ili indirektno, javno ili tajno, prisutni su u većini nadnacionalnih struktura, u HH veku – u skoro svim. Konkretan primer: i Rotšildi i Rokfeleri su bili prisutni i u Rimskom klubu i u Trilateralnoj komisiji, ne govorim o predstavnicima dijaspore. U sadašnjem „Savetu za inkluzivni kapitalizam“ sa Vatikanom; Vatikan, Rotšildi, fondacije, korporacije, tj. „od svega po dvoje“ iz raznih klastera. Nadnacionalne strukture češće izražavaju i zastupaju interese određenog svetskog paralelograma sila nego što ih formulišu, što, naravno, ne isključuje njihovu aktivnost u određenoj situaciji. Analogno, iako ne u jednakim razmerama, četiri klastera globalista prisutna su na svim „spratovima“ globalne vertikalno integrisane ekonomije.

Ali postoje i otvorene nadnacionalne strukture?

Naravno. U kritičnoj situaciji HH veka, kada je vojnopolitička dinamika kapitalizma počela da dominira nad uskoekonomskom, svetskom elitom, pored zatvorenih, bile su potrebne i otvorene nadnacionalne strukture – Liga naroda, UN, Evropska unija itd. sa svojim nadnacionalnim i sve više parazitskim u eri finansizma birokratijama, kao i poluzatvorenim – Rimski klub, Trilateralna komisija. Aktuelna sistemska kriza kapital-sistema u njegovoj terminalnoj fazi postala je neočekivani preokret u istoriji i odnosima između državnih i zatvorenih nadnacionalnih struktura.

U čemu je njena suština?

Pošto kapitalizam, iscrpivši svoje istorijske mogućnosti, prestaje da garantuje moć, status i profit svetskoj eliti, a finansijalizam se u svojim posledicama pokazao kao kratkoročni i zloćudni „mehur“, svetska elita je ubrzala postepenu demontažu sistema započetu od sredine 1970-ih. Razulareni finansijalizam („novac iz vazduha“) i pljačka zone bivšeg socijalističkog logora, pre svega Ruske Federacije, doprineli su upravo postepenom i za većinu spolja ne baš uočljivom karakteru demontaže. U isto vreme, globalni vrhovi su shvatili da ni pljačka ni naduvavanje „mehura“ ne mogu trajati večno: dat nihil fortuna mancipio (latinski: „sudbina ne daje ništa zauvek“), te stoga kapitalizam mora da se promeni u novi sistem, u Novi svetski poredak.

Šta mislite, kako njega vidi svetska elita?

Kakav, u principu, može i treba da bude ovaj sistem (u interesu globalnih lidera, naravno i sa njihove tačke gledišta) postalo je jasno na prelazu iz XX u XXI vek. Pošto su odlučujući faktori proizvodnje u materijalnoj proizvodnji postali nematerijalni – informacioni („duhovni“), društveni (društvene mreže), upravo njihovo prisvajanje postaje glavno, upravo oni postaju glavni predmet prisvajanja, formirajući novi sistem proizvodnih odnosa, konstituišući njegove osobine. Kako je Marks naglasio, objekt prisvajanja određuje subjekt prisvajanja, tj. vladajući sloj (klasa). U kapitalizmu, glavni predmet prisvajanja je materijalizovani rad, za koji radnik razmenjuje svoju radnu snagu, tj. sposobnost za rad. U stvari, kapital je materijalizovani rad, koji se u procesu radne eksploatacije ostvaruje kao vrednost koja se sama povećava.

Dakle, novi vrhovi u nastajanju su vlasnici nematerijalnih faktora proizvodnje kao glavnih, primarnih; međutim, u njihovim rukama, kao sekundarni faktor ostaje materijalno vlasništvo nad njima. Glavne materijalne faktore proizvodnje u ranijim sistemima, po pravilu, vlasnici novog sistema zadržavaju kao sekundarne, bar u njegovoj ranoj fazi: robovlasništvo u feudalizmu pod primatom zemljišne svojine, zemljišno vlasništvo buržoazije kao vlasništvo kapitala u kapitalizmu.

Ali na dnu novog, postkapitalističkog sistema, da bi oni postali adekvatan element novog sistema proizvodnih odnosa, spreman objekat za nove oblike eksploatacije i deprivacije, u vlasništvu ne treba da postoje nikakvi faktori proizvodnje, bilo materijalni ili nematerijalni. Problem je, međutim, što u savremenom svetu, pre svega u jezgru sistema kapitala, postoji prilično veliki sloj – srednji (srednja klasa, mali i srednji biznis), koji se ponaša kao vlasnik materijalnih faktora proizvodnje. A njegov ukupan udeo u svetskom bogatstvu nije baš mali, ima se od čega profitirati.

Bilo bi zanimljivo upoznati se s brojevima.

Obično se svetsko bogatstvo posmatra na dva načina: u celini, kao zbir aktive i pasive (odnosno pre svega dugova) i samo kao aktiva. Svetsko bogatstvo u celini se procenjuje na 418,3 triliona; 45,6% je u vlasništvu 1,1% (56 miliona). To su oni koji imaju više od milion. Milijardera – 2.150 ljudi. Oni poseduju čak koliko 4,6 milijardi ljudi (60% stanovništva). Na ovih 0,0038% dolazi 63 triliona bogatstva – trećina svega što je u vlasništvu bogatih 56 miliona ljudi.

Sledeća grupa: oni koji imaju od 100 hiljada do milion dolara – srednji sloj. To je 11,1% (583 miliona), oni poseduju 39,1% svetskog bogatstva.
Sledeća grupa: od 10 do 100 hiljada. Njih je 32,8% (1,7 milijardi ljudi) 13,7% bogatstva.
Sledeća grupa: od 0 do 10 hiljada – 55% (2,9 milijardi) 1,3% bogatstva.

Ako izuzmemo ovaj poslednji sloj – od njih nema šta da se uzme, onda ispada da 43,9% stanovništva (2,283 milijarde) poseduje 52,8% svetskog bogatstva, nešto manje od 1,1% (tj. 56 miliona). (Podaci po materijalima iz izuzetne knjige iz 2022: A. V. Ležava „Na puti k Novoй Švabii“.)

Informacije za razmišljanje: u Rusiji je slika sledeća: 1% stanovništva poseduje 70% imovine (prosek u svetu – 40%; Afrika – 44%; Japan – 17%). Ruski buržuj je 2014. sustigao Saudijce u kupovini najskupljih jahti na svetu. Analogija: Faberže je dobio maksimalan broj porudžbina u Rusiji 1916–1917 – praznik u vreme kuge.

Na osnovu ovih proračuna, bitka za postkapitalističku budućnost je okršaj 56 miliona ljudi sa 2.283 miliona, pri čemu prvi planiraju da druge liše imovine.

Ako uklonimo obaveze i ostavimo aktive, slika izgleda ovako. Najčešći broj je 90 triliona dolara, pri čemu 1% poseduje 35 triliona, 12–15% poseduje 40 triliona, a preostalih 15 triliona dolara poseduje 85% stanovništva. Zadatak prvih 1% je eksproprijacija 12–15%. Istovremeno, postoji žestoka borba unutar prvih 1%, gde je jaz između prvih 0,1% i ostalih 0,9% narastao čak i više nego između 1% i 12–15%, respektivno. Srednji sloj, „jednoprocentni“, u svakom slučaju je osuđen na eksproprijaciju i uništenje. Ova globalna preraspodela svojine je neophodan uslov za nastanak/stvaranje novog sistema, NSP. Kako će se to uraditi, drugo je pitanje.

Pri tome se mora imati na umu da je samo prisustvo masovnog srednjeg sloja u jezgru kap-sistema u poslednjoj trećini XIX – prvoj trećini XXI veka jedinstvena pojava, koja nema analoga u drugim društvenim sistemima. To je zbog pljačke kolonija, neekvivalentne razmene jezgra i periferije i naučnotehnološkog napretka-proboja jezgra od kraja XIX do sredine HH veka i u principu kratkoročno. Srednji sloj je nusproizvod razvoja industrijskog kapitalizma, izraslina koju će gospodari novog sistema odseći kao (za njih) beskorisnu.

Talasi „postkapitalističkog napretka“ uskoro će se zatvoriti iznad srednjeg sloja Postzapada, potencijalno stvarajući mogućnost eksplozije. Kako je primetio sociolog Barington Mur, velike revolucije se ne rađaju iz trijumfalnog krika klasa u usponu, već iz predsmrtnih jauka klase nad kojom će se talasi napretka zatvoriti (napretka – za one koji uzlaze; naravno, za odlazeće je to regresija, entropija). Dakle, teoretski, „grožđe“ gneva sazreva na Postzapadu, ali ovo je teoretski; da bi „klasteri“ sazreli do standarda, treba da radimo, pogotovo što je to u našem interesu.

A u interesima kojih konkretno grupa je prelaz u NSP?

Ako govorimo o „spratovima“ vertikalno integrisane privrede, onda su to, naravno, predstavnici prva tri i delimično četvrtog „sprata“. I, naravno, „Big farme“ i gmošnika (od reči GMO). Teže je pitanje sa klasterima svetskog vrha. Ovde su, očigledno, moguće različite kombinacije; najbizarnije: da, Korovjev je u pravu: „Kako se čudno mešaju karte“ (M. Bulgakov). Jedno je jasno: prvih 50–300 porodica, čak i u novom hladnom svetu, verovatno će na ovaj ili onaj način zadržati svoje pozicije. Kao što je rečeno u jednom od detektivskih romana Agate Kristi, „Svet postaje težak za život, a to važi za sve osim za jake“. Zadatak svetske elite je da drastično smanji broj jakih. Definitivno, u prvim redovima graditelja NSP je većina angloameričkih klanova u savezu s Vatikanom; udarna snaga je Demokratska partija Sjedinjenih Država. Na njene visoke činovnike je stavljena opklada u organizovanju prelaska u NSP.

Po svemu sudeći, upravo računajući na njih je i razrađen 16-godišnji plan za prelazak u NSP, tj. u postkapitalizam. Šesnaestogodišnji, jer se pretpostavljalo da je osam godina – predsednik Obama, još osam godina – Hilari Klinton. Izrađeni su određeni planovi i tranzicione mere.

Kakve?

Najpre, stvaranje dve nadnacionalne prekookeanske zajednice – Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva i Transpacifičkog partnerstva. Odlučujuću ulogu u oba trebalo je da imaju transnacionalne korporacije (TNK), banke i fondovi (kao što su Black Rock i Vanguard). U odnosu na sve ove forme, koje u različitim udelima kontrolišu „gospodari istorije“ (podsećam, četiri klastera: monarhoaristokratske porodice, Vatikan, zajedno sa verskim redovima i delom katoličke aristokratije Evrope, bankari i tri dijaspore – jevrejska, jermenska i libanska), države i državne birokratije deluju kao funkcionalno telo, kao instrument drugog nivoa; instrument prvog nivoa su nadnacionalne strukture svetske koordinacije i upravljanja kao što su Cercle, Siècle, Klub ostrva, Bilderberg klub itd.

Karakteristično je da je povelja Transpacifičke zajednice, koja je trebalo da reguliše odnose TNK sa državama, pripremljena po modelu odnosa između Britanske istočnoindijske kompanije (BOIK) i indijskih kneževina, samo su umesto kneževine sada države, a na mestu BOIK-a – TNK. Nije slučajno da su idealni, iz ugla ultraglobalista, oblici organizacije postkapitalističkog „novo-normalnog“ sveta, njegove bazne jedinice i njegove makrozone strukture poput BOIK-a, naravno, ažurirane i dovedene na nivo megakorporacija, koje treba da progutaju, apsorbuju države i prisvoje njihove represivne funkcije.

Kao drugo, potreba za prevazilaženjem krize 2008–2009. i prelaskom na NSP postavila je srednjoročni (u sadašnjim uslovima 5–7 godina) zadatak svetskom vladajućem sloju da uspostavi direktnu kontrolu Postzapada nad jeftinim sirovinama Ruske Federacije i jeftinom radnom snagom NR Kine. To je značilo potpunu desuverenizaciju čak i ovih velikih država i učinilo je nepotrebnim postojanje prozapadnih državnih birokratija, bilo u obliku „kontrolora“ ili čak „upravnika“. Trebalo je da ih zameni novi naraštaj, vaspitan na Postzapadu, u strukturama kao što je trupa „Mladih globalnih lidera“. Ovaj naraštaj je sjajno prikazan u romanu „Novi lopov“ Jurija Kozlova.

Generalna proba Postzapada za brisanje gumicom istorije prozapadnih, ali više nepotrebnih vladajućih grupa – vixerunt, bilo je „arapsko proleće“. Svetska elita, tačnije, njene okolonaučne sluge, uključujući i njen kompradorski segment u Ruskoj Federaciji, pokušale su da „arapsko proleće“ predstave kao isključivo unutrašnji proces arapskih zemalja, „borbu masa za demokratiju“.

Međutim, tokom proteklih deset godina na samom Postzapadu pojavilo se dosta studija čiji su autori ne samo ubedljivo pokazali ulogu spoljnog faktora, pre svega specijalnih službi i nevladinih organizacija Postzapada u „arapskom proleću“, nego i razotkrili tumačenje medija (ili bolje rečeno, SMRAD-a: sredstva masovne reklame, agitacije i dezinformacije) kao spontanih lokalnih pokreta za demokratiju.

„Arapsko proleće“, uključujući i Gadafijevu sudbinu, postalo je lekcija za „dobre momke“, oni su nešto ispravno shvatili kao „crni trag“ i reagovali. Do ovog trenutka, „u rejonu“ 2010. godine u Ruskoj Federaciji se završila borba pet grupa, koja je trajala od samog početka 1990-ih, za mesto pod novim suncem, ko će koga odseći od budućnosti i u kojoj meri. Reč je o „esveerovcima“ u savezu sa ino-trgovcima, čekistima, oficirima MVD, vojnicima i kriminalcima.

Borba je završena pobedom čekista, koji su se u ovom procesu veoma kompromitovali, a poraženi „cvrčci“ su stavljeni (ne u lošem smislu te reči) na svoj „štap“. Sve se sredilo. Činilo bi se, živi i raduj se, ali ne: „Sve bi bilo dobro, ali nešto nije dobro… kao da nešto zvecka, ili nešto kucka… ali vetar miriše ili na dim od požara, ili na barut od eksplozije“ (A. Gajdar). Vetar je došao sa arapskog Istoka.

I postalo je jasno da neće biti mirnog života i da je nemoguće verovati ljudima koji su obećali Gadafiju život, ali su sami radosno organizovali njegovu smrt. S tim u vezi, povratkom V. V. Putina, aktivno smo se umešali u „igre na dalekim obalama“ – u Siriji, a onda se 2014. dogodio Krim – osvojen bod u izgubljenoj utakmici za Ukrajinu: Ruska Federacija je za nekoliko nedelja, ako ne i dana, sprečila iskrcavanje Amerikanaca na poluostrvo. E, onda je sukob eskalirao. Međutim, stiče se utisak da su do samog kraja, sve do jeseni 2021. godine, ruski lideri računali na smanjenje stepena konfrontacije. Ispostavilo se drugačije – i opet se mora raditi proaktivno.

***

„Pečat“ je u izuzetnoj, bez sumnje privilegovanoj, prilici da u nekoliko nastavaka objavi promišljanja A. I. Fursova, jednog od vodećih ruskih i svetskih filozofa istorije, čija svestrana, u specijalnom razgovoru za naš list predočena, kritička analiza sadašnjeg sudbonosnog trenutka planetarne istorije otkriva i pojašnjava uzroke, karakter i mehanizme epohalnog „hoda sveta u prestrojavanju“

Milana Babić

Preveo Želidrag Nikčević

Nastavak u narednom broju

(pecat.co.rs)

Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se


Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte 
Otvorite novu mrežu Truth Social