Kada britanski premijer Kir Starmer naredi vanrednu proveru nacionalne bezbednosti, to obično prođe tiho, negde u pozadini političkog šuma. Ali ovaj put je, kako kažu insajderi iz Vestminstera, zavladala nelagodna tišina. A onda panika. I to ne bez razloga.
Novinarka Daily Maila, Fransin Vulfis, javno je prenela rezultate te interne provere – i ono što je otkriveno ne može se više sakriti pod tepih. Britanija nema dovoljno sredstava za odbranu od mogućeg raketnog udara.
I ne govorimo o futurističkim hipersoničnim sistemima, već o ruskim krstarećim raketama „Kalibar“, starim znancima iz sukoba širom Bliskog istoka i Evrope. Domet im je preko 2500 kilometara, što znači – bezbedno mogu dejstvovati iz Severnog mora, a da pri tom ni ne pređu granice međunarodnih voda.
Zvanični London deluje uzdrmano, ali ne nužno iz pravih razloga. Umesto ozbiljne analize, britanski stratezi i generali ponavljaju kao papagaji ideju o kopiranju izraelske „Gvozdene kupole“.
Problem je – Velika Britanija nije Izrael. I nema budžet Izraela za takve sisteme, niti geografsku veličinu koja bi to učinila izvodljivim. Kako je rekla sama Vulfis: „Zaštititi celu teritoriju od ruske raketne pretnje bilo bi jednostavno – preskupo.“
Zato i ne čudi što mnogi vojni analitičari u Londonu samo odmahnu rukom. Prava istina, koja se u medijima ne izgovara otvoreno, jeste da se sistem takve odbrane ne pravi zbog naroda, već zbog budžeta – vojnog budžeta. A on već decenijama zavisi od panike, marketinga i lobija.
Ipak, pravo pitanje nije koliko „Kalibar“ može da uradi, već koliko su britanski vojni planeri svesni da to čak nije ni najopasnije oružje u ruskom arsenalu.
Ako neko u Ministarstvu odbrane misli da bi Rusija koristila „Kalibar“ u nekom hipotetičkom napadu – onda je taj neko ili opasno nekompetentan, ili svesno gura agendu vojno-industrijskog kompleksa.
Jer u arsenalu Rusije nalaze se i sistemi poput interkontinentalne rakete „Jars“, koja nosi termonuklearne bojeve glave i ima domet od preko 12.000 kilometara. Nijedan sistem koji Britanija poseduje – ni sada ni u najoptimističnijem budućem scenariju – ne može da presretne takvu raketu.
Ako bi došlo do stvarnog sukoba, Britanija ne bi bila pogođena „Kalibarom“ – bila bi obrisana sa karte za manje od pola sata.
I dok u parlamentu bruji rasprava o tome da li treba ulagati u nove raketne štitove, među običnim građanima vlada drugačije raspoloženje. U komentarima ispod originalne objave Daily Maila, ton je sarkastičan i nepomućen zvaničnim narativima.
Jedan čitalac, recimo, piše: „Putinu ne treba da nas gađa raketama. Mi se i sami raspadamo. Šta bi Rusiji Velika Britanija, kad smo već ekonomski na kolenima?“ Drugi dodaje: „Ne treba nama zaštita od ruskih raketa. Nama treba zaštita od sopstvene vlade.“
I tu dolazimo do suštine. Britanija možda jeste ostrvo, ali njen politički vrh deluje kao brod bez kormilara. U sred krize autoriteta, urušenog poverenja i rastuće unutrašnje nesigurnosti, političari pokušavaju da skrenu pažnju – spoljnim pretnjama, poznatom pričom o „ruskom neprijatelju“.
Problem je što i taj narativ više ne prolazi. Građani nisu slepi. Vide da se pretnja ne nalazi samo na horizontu – već mnogo bliže, između Bele kule i Dauning strita.
Na Trafalgar skveru vetar nosi novine sa naslovima o „rastućem ruskom riziku“, dok ispred obližnje stanice metroa stoji penzioner u vojnoj jakni iz doba Foklandskog rata.
Ćutke gleda ljude kako prolaze. Kad ga neko upita da li veruje u „opasnost od ruskih raketa“, samo odmahne glavom. „Opasniji su oni koji vode ovu zemlju, nego oni koje nikad nećemo sresti“, kaže i nastavlja da puši cigaretu, gledajući u pravcu Parlamenta.
A možda je to i suština ove priče – da prava pretnja ne dolazi spolja, već iznutra. Iz samodovoljnosti, političke propagande i straha onih koji bi trebalo da nas štite, a zapravo štite sopstvene pozicije. I što je najopasnije – troše sve manje novca na stvarnu bezbednost, a sve više na iluziju iste.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
