Vašington je promenio sredstva nakon što pretnja sankcijama nije uspela. Na njihovu žalost, THAAD nije baš dobar.
U nastojanju da ubede Delhi da smanji svoje odbrambene veze sa Rusijom, SAD su izvršile značajan pritisak na Indiju, usmeravajući se na plan ove zemlje da stekne S-400 platformu vazdušne odbrane dugog dometa. Pored pretnji ovoj zemlji ekonomskim sankcijama u skladu sa Zakonom o suprotstavljanju američkim protivnicima putem sankcija (CAATSA), SAD su takođe nagovestile da će prestati da pružaju Indiji brojne visoko tražene odbrambene proizvode, uključujući dronove Predator, ukoliko Indija kupi S-400.
[adsenseyu1]
Nedavno, prema rečima indijskih izvora, SAD su razmišljale o tome da Indiji ponude svoju platformu vazdušne odbrane dugog dometa, THAAD sistem (Terminal High Altitude Air Defence), ako Delhi odbaci svoje planove o nabavci S-400. Iako THAAD košta znatno više nego ruski sistem, uspeh nove američke strategije se u velikoj meri oslanja na održivost sistema oružja kao zamenu za S-400.
Jedan od glavnih razloga zbog kojih je Indija tražila ruski S-400, platformu dizajniranu sa napretnim anti-stelt sposobnostima za borbu protiv američkih boraca kao što je F-22 Raptor, bilo je da zaštiti vazdušni prostor svoje zemlje protiv rastuće kineske flote stelt boraca.
Pored kineskog superiornog borca J-20 i predstojećeg srednjeg borca J-31, bombardera H-20 i nekoliko najsavremenijih stelt dronova, Kina navodno pomaže Pakistanu na zapadnoj granici Indije da razvije sopstvenog lakog stelt borca – pod zajedničim programom boraca pete generacije, sličan JF-17 četvte generacije.
Za razliku od S-400, THAAD ne samo da ne poseduje sposobnosti suprotstavljanja stelt tehnologiji – već mu u potpunosti nedostaju protivavionske mogućnosti i namenjen je isključivo za presretanje neprijateljskih balističkih raketa. Ovo ozbiljno ograničava njegovu korisnost u Indiji.
Iako je S-400 sposoban da rasporedi pet različitih tipova raketa, od 9M96E dometa od 40km specijalizovanih za suprotstavljanje stelt platformi do 40N6 ekstremnog dometa koje mogu precizno ciljati neprijateljske avione sa rastojanja od 400 km pri hipersoničnim brzinama, THAAD, za razliku od toga, primenjuje samo jedan tip rakete.
To znači da je, za razliku od S-400, američki sistem nesposoban za pruži višeslojnu vazdušnu odbranu indijskog vazdušnog prostora. Pored toga, dok je S-400 veoma kompatibilan sa postojećim indijskim platformama vazdušne odbrane, kao što su S-300, Tor i Strela, THAAD ne bi mogao da radi kao deo mreže sa ovim ruskim i sovjetskim sistemima.
Rakete lansirane THAAD-om ne nose bojeve glave, i ograničene su na domet od oko 200 km – što je pola dometa sistema S-400. To znači da ne samo da je ovo oružje mnogo skuplje,, već bi bilo trebno i više baterija kako bi se pokrilo područje indijskih granica.. Za razliku od S-400, THAAD ne bi mogao da angažuje neprijateljske ciljeve duboko u neprijateljski vazdušni prostor – sa S-400 sposobnim da angažuje neprijateljske ciljeve širom Pakistana i većeg dela Kine.
Analza sposobnosti THAAD-a pokazuje da je ovaj sistem verovatno loše prilagođen indijskim potrebama odbrane, i da je loša zamena za S-400. Kao što i samo ime sugeriše, raketni sistem je dizajniran tako da presretne rakete na velikim visinama, što iako je značajno za obranu američkog kopna od balističkih raketa interkontinentalnog dometa, on bi imao malo primena protiv raketa kratkog dometa koje su rasporedili Kina i Pakistan.
Uz njihove borbene i bombarderske flote, ove rakete bi mogle neometano da prolaze kroz odbrambeni štit THAAD-a. Za razliku od veoma svestranog S-400, THAAD je ograničen na ciljanje neprijateljskih raketa na visinama od 40-160 km, dok bi protiv raketa kratkog i srednjeg dometa kao što su pakistanska Gauri i kineska Dongfeng 12, ovaj sistem bio beskoristan.
To su potvrdili brojni stručnjaci, uključujući bivšeg američkog šefa za pomorske operacije, Teodor Postol, koji je istakao da se protiv takvih raketa “od THAAD odbrane može očekivati da pruži… beskorisnu odbrambenu sposobnost.“
Istorijski loš učinak američke vazdušne odbrane, kako u testiranju tako i u borbi protiv relativno bazičnih raketa iz doba pre Vijetnamskog rata, još je jedan faktor koji se mora uzeti u obzir, što ukazuje na to da pouzdanost THAAD-a može lako biti dovedena u pitanje.
Stoga, na osnovu analize njegovih sposobnosti, THAAD sistem bi bio loš izbor za Indiju – platforma vazdušne odbrane potpuno nesposobna da zameni S-400 ne samo u svojoj nesposobnosti da nacilja napredne neprijateljske stelt avone, već i u svojoj sposobnosti da pruži bilo kakvu odbranu od neprijateljskih boraca, bombardera i balističkih raketa kratkog i srednjeg dometa.
Ove platforme bi bile uključene u većinu napada na indijsku teritoriju u slučaju rata. Zaista, imajući u vidu izuzetno ograničenu pretnju koju Indiji predstavljaju interkontinentalne balističke rakete na velikim visinama, platforme vrlo verovatno neće biti korišćene s obzirom na to da koliko se ova zemlja nalazi blizu svojih protivnika, upotreba THAAD sistema ostaje izuzetno ograničena.
Na kraju, Indija ima veliku potrebu za S-400 kako bi zadržala paritet sa svojim susedima, u svetlu sve veće sofisticiranosti njihovog vazdušnog ratovanja i raketnih sposobnosti, a SAD i njihovi zapadni saveznici, koji su istorijski malo investirali u vazdušnu odbranu u poređenju sa Rusijom i Sovjetskim Savezom, nisu baš u poziciji da pruže platformu sa uporedivim mogućnostima.
Webtribune.rs
[adsenseyu6][adsenseyu5]
