[adsenseyu3]
Iskreno, moj otac nije voleo da priča o ratu. Sve što sam mogao saznati jesu neki fragmenti koje sam čuo kada bi odrasli pričali među sobom. Sve informacije o ratu – naročito one vezane za moju porodicu – načuo sam u tim razgovorima između odraslih, mada se dešavalo da su mi se nekad i direktno obratili.
Moj otac je služio u Sevastopolju kao mornar podmorničke eskadrile pošto je bio regrutovan 1939. godine. Nakon što se vratio iz službe, radio je u fabrici u Peterhofu, gde je živeo sa mojom majkom. Mislim da su tamo čak i sagradili kuću.
Radio je u vojnom preduzeću kada je počeo rat, što mu je omogućilo takozvanu „rezervaciju“ za izuzimanje od vojne obaveze. Međutim, on se ipak pridružio partiji i ponovo prijavio da ide na front. Dospeo je u sabotažni odred Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova (NKVD). Bio je to mali odred od 28 ljudi koji su imali ulogu sabotiranja mostova, železnica itd.
[adsenseyu1]
Međutim, oni su zbog izdaje napadnuti iz zasede. Otišli su u određeno selo, napustili ga, a kada su se vratili, nacisti su ih čekali tamo. Jurili su ih kroz šumu. Moj otac je preživeo tako što je skočio u močvaru u kojoj je satima disao pomoću trske. Toga se sećam iz njegove priče. Rekao je da je mogao da čuje nemačke vojnike i njihove pse kako prolaze dok je disao kroz trsku u močvari.
To se desilo početkom jeseni kada je već bilo jako hladno. Takođe se sećam kako je šef njihove grupe bio Nemac. On jeste bio sovjetski državljanin, ali je bio Nemac.
Pre par godina, došao sam do arhiva ministarstva odbrane u kojima postoje zapisi o ovom odredu. Napravio sam kopiju koja se nalazi u mom domu u Novo-Ogariojovo. Postoji lista imena, prezimena i kratkih opisa. Da, navodi se broj od 28 ljudi i da je njihov vođa bio Nemac. Sve je upravo onako kako mi je otac ispričao pre mnogo godina.
Od 28 ljudi, samo četvoro je uspelo da pređe front i vrati se na našu stranu. Ostalih 24 je ubijeno.
[adsenseyu4]
Oni su zatim premešteni u aktivnu vojsku i poslati u Nevski Pijatačok. To je sigurno bilo najtoplije mesto za vreme blokade Lenjingrada. Naša vojska je držala manji mostobran širine četiri kilometra i dubine oko 2 kilometra. To je trebalo da bude odskočna daska za probijanje blokade u budućnosti ali nije poslužila svojoj svrsi. Probili su blokadu na drugom mestu. Ipak, Nevski Pijatačok je dugo pružao žestoki otpor. Naravno, Nemci su bili svesni da bi pokušaj proboja mogao da se odigra upravo tamo, zbog čega su se trudili da izbrišu Nevski Pijatačok sa lica Zemlje. Svaki kvadratni metar tog mesta je i dan danas pun metala.
Moj otac mi je ispričao kako su ga ranili tamo. Rana je bila ozbijna i živeo je do kraja života sa šrapnelom u nozi, pošto nisu svi delovi mogli da se izvade. Noga ga je stalno bolela i nije mogao normalno da je pomera nakon toga. Lekari su odlučili da ne diraju manje delove kako ne bi polomili kost i noga je, srećom, bila spašena. Noga se nije morala amputirati, a otac je dobio prevremenu penziju i stan kao onesposobljeni veteran. Bio je to naš prvi, mali, dvosobni stan (Putinovi su pre toga živeli u zajedničkom stanu, gde je nekoliko porodica delilo prostorije). Morali smo da se preselimo iz centra skoro u predgrađe. To se nije dogodilo odmah nakon rata, nego kada sam već bio u KGB-u.
[adsenseyu1]
Moj otac je bio presrećan što smo dobili stan. Pričao je kako je zadobio ranu. On i njegov drug su pokušali da se prišunjaju Nemcima sa zadnje strane, puzeći. Zatim su naišli na nemački bunker iz kojeg se pojavio ogromni Nemac koji je zurio pravo u njih. Nisu mogli da ustanu pošto su bili ispod vidokruga mitraljeza. Otac mi je rekao da ih je čovek pažljivo pogledao, a zatim bacio dve granate na njih. Pa, život je tako jednostavna, a tako okrutna stvar.
Šta je bio njegov najveći problem kada se probudio? Naravno, činjenica da je već bila zima. Neva je bila zaleđena, a on je nekako morao da pređe na drugu stranu obale kako bi mu ukazali zdravstvenu negu. Međutim, on nije mogao da hoda.
Bilo je svega par ljudi koji su želeli da ga odvuku na drugu stranu, pošto je Neva na tom mestu bila prilično izložena vatri artiljerije i mitraljeza. Šanse da stigne na drugu stranu obale su bile minimalne. Međutim, sasvim slučajno se u blizini našao njegov sused iz Peterhofa, koji ga je bez oklevanje odvukao na drugu stranu skroz do bolnice. Sused je čekao da ga operišu, a kad ga je video rekao je: „U redu, pošto si živ, ja sad idem da umrem“ i otišao je.
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF450D“]Kasnije sam pitao oca da li je taj čovek stvarno umro. Rekao je da nikad više nije čuo za njega i da veruje da su ga ubili. Nikad nije zaboravio to što se desilo i to ga je jako mučilo. Sećam se da je jednom prilikom šezdesetih godina samo došao kući, seo i počeo da plače. Naleteo je na svog spasioca u prodavnici u Lenjingradu. To se dogodilo sasvim slučajno. Šanse za takav susret su 1:1.000.000. Oni su se ponovo sastali u našem domu.[/stextbox]
Moja majka mi je ispričala kako je posetila oca u bolnici gde je ležao nakon što je bio ranjen. Imali su malo dete koje je tada imalo tri godine, u vreme blokade i gladi. Moj otac joj je dao bolnička sledovanja tajno da doktori i sestre ne vide, a ona je otišla kući i nahranila dete. Kada je počeo da skapava od gladi u bolnici, lekari i sestre su shvatili šta se dogodilo i zabranili mojoj majci da ga posećuje.
Tada su joj oduzeli dete. To se radilo kako mala deca ne bi umrla od gladi. Skupljana su sva deca u sirotištima radi dalje evakuacije. Roditelji se uopšte nisu pitali.
Tada se razboleo od difterije i umro, rekla mi je moja majka. Mojim roditeljima nije čak ni rečeno gde su ga sahranili, niti su ikada saznali. Tek prošle godine su, bez mog znanja, ljudi pronašli u arhivama podatke o mom bratu. Znam da je to bio moj brat pošto je bila zabeležena adresa, koja mi je bila poznata. Živeli su na „Vodenom kanalu“, kako se to mesto zvalo u Lenjingradu. Znam zasigurno da su živeli tamo. Sve se poklapalo, ime, prezime, pa čak i datum rođenja. Tamo je pisalo da je sahranjen na groblju Piskariovskoje.
Moji roditelji to nisu znali. U ono vreme su druge stvari imale veći prioritet.
Dakle, sve što su mi moji roditelji rekli o ratu je bilo tačno. Ništa nisu izmislili. Sve što su mi rekli o mom bratu, o susedu, o nemačkom komandantu grupe, sve se poklapalo i sve je potvrđeno.
Nakon što su odveli mog brata i nakon što je mama ostala sama, moj otac je počeo hoda na štakama i poslali su ga kući. Kada je došao do zgrade, video je kako lekari iznose leševe iz ulaza. Jedan od njih je bila moja majka. Prišao im je i učinilo mu se kao da diše. Rekao je lekarima: „Još je živa!“. Sestre su odgovorile: „Umreće na putu do bolnice. Ne može preživeti“. Rekao je da ih je napao svojim štakama i primorao da je vrate nazad u stan. Rekli su mu: „Uradićemo kako kažete, ali znajte da nećemo doći ovde ponovo za dve, tri ili četiri nedelje. Moraćete sami da se postarate za to“. Moj otac ju je lečio i preživela je. Umrla je 1999. godine i nadživela mog oca koji je umro krajem 1998. godine.
Kada je blokada pala, preselili su se u domovinu svojih roditelja u provinciji Tver i živeli tamo do kraja rata. Očeva porodica je bila prilično velika. Imao je šestoro braće, od kojih je petoro stradalo u ratu. Bila je to katastrofa za čitavu porodicu. Rođaci moje majke su takođe umrli. Ja sam jedva preživeo pošto me je majka rodila kada je imala 41 godinu.
Naša situacija nije bila jedinstvena. Nije postojala porodica u kojoj neko nije umro. I pored sve te tuge, nesreće i tragedije kroz koju su moji roditelji prošli, oni nisu osećali mržnju prema neprijatelju, što je prosto neverovatno. Da budem iskren, još uvek to ne mogu da shvatim. Moja majka je bila veoma ljubazna i nežna osoba. Sećam se da je govorila: „Kako neko može da mrzi te vojnike? Oni su ljudi kao i mi i poginuli su u ratu“. Mi smo odrasli na sovjetskim knjigama, filmovima i mržnji. Ipak, ona to nekako nije imala u sebi. Jasno se sećamo njenih reči: „Kako da ih mrzimo? Oni su vredni radnici, isto kao i mi. Jedina razlika je što su primorani da idu na front“.
To su reči iz detinjstva kojih ću se uvek sećati.
Vladimir Putin (Russian Pioneer)
Webtribune.rs
[adsenseyu5][adsenseyu5]
