U tekstu novinara Jücela Özdemira navodi se da se Zapad ne zadovoljava više diplomatskim signalima – sada otvoreno ulaže novac, oružje i političku podršku Ankari, dok Turskoj pripisuje ulogu vernog stražara južnog krila Alijanse.
Prema pisanju turskog lista Evrensel, zemlje NATO-a ulažu u vojno jačanje Turske s vrlo jasnim ciljem: Da je pripreme za ulogu ključne sile u mogućim sukobima interesa sa Rusijom i Iranom.
Poseta nemačkog kancelara Fridriha Merca Turskoj, piše Evrensel, imala je tri glavne teme: Jačanje političkih, vojnih i ekonomskih odnosa sa Ankarom. Iako je na papiru izgledalo kao redovna državna poseta, u praksi je to bio dogovor o novim oružanim isporukama i zajedničkim interesima.
Nemački mediji su još pre Merca pisali da će sve prepreke za prodaju borbenih aviona Eurofighter Turskoj biti uklonjene. I zaista, na ovoj nedelji Ankara i London potpisali su ugovor o isporuci polovine od ukupno 40 aviona pomenutih tokom Erdoganove posete Berlinu u novembru 2023.
Da bi taj posao bio ozvaničen, bilo je potrebno odobrenje zemalja proizvođača: Velike Britanije, Nemačke, Italije i Španije. Tri zemlje su se odmah složile, dok je Nemačka godinama kočila prodaju, pozivajući se na ljudska prava i stanje demokratije u Turskoj.
Danas, međutim, te rezerve više ne postoje – što, prema Evrenselu, pokazuje koliko su interesi kapitala i vojnih saveza važniji od principa.
Britanija je potpisala ugovor sa Ankarom vredan 5,4 milijarde funti. Prvih 20 aviona obezbeđuje London, dok će se ostatak isporučiti kroz zajedničke aranžmane sa Berlinom, Madridom i Rimom. Kako navodi Evrensel, Turska je time postala važan kupac evropske vojne industrije, što joj donosi određeni politički uticaj, ali i veliku zavisnost od Zapada.
Britanski premijer Kir Starmer izjavio je za Bloomberg: „Turska je od suštinskog značaja za jugoistočno krilo NATO-a i time šalje snažnu poruku Moskvi da je Alijansa jača nego ikada.“ Dodao je i da će prodaja 20 aviona garantovati 20 hiljada radnih mesta u Velikoj Britaniji tokom naredne decenije.
I Nemačka, ističe list, postupa po sličnom obrascu. Kancelar Merc vodi politiku koja sve otvorenije naglašava vojnu pripremu zemlje. Berlin, prema pisanju Evrensela, planira da do 2029. godine dostigne punu spremnost za oružane sukobe visokog intenziteta, a javnosti se već šalju poruke: „Pripremite se.“ U isto vreme, investicije u vojnu industriju rastu, jer se pad privrede pokušava ublažiti proizvodnjom i izvozom oružja.
Evrensel navodi da evropske sile računaju na ulazak NATO-a u otvoreni sukob sa Rusijom i da u toj strategiji Turska ima centralno mesto. Njeno jačanje, kažu, nije samo trgovinski aranžman, već deo šireg plana da se kroz Ankaru ojača južni front Alijanse i poveća uticaj na Bliskom istoku. Turska time, svesno ili ne, postaje vojni oslonac u regionalnom nadmetanju sa Moskvom i Teheranom.
List primećuje i dvostruke standarde Zapada: Nemačka sada ukida ograničenja za prodaju oružja, iako se situacija s ljudskim pravima u Turskoj nije poboljšala. Naprotiv – politički pritisci u zemlji su pojačani, ali to izgleda nije prepreka kada su u pitanju ugovori vredni milijarde.
Novinar Rafael Gajger iz Süddeutsche Zeitunga sumira stav Zapada ovako: „Važno je gde se Erdogan nalazi na svetskoj sceni, njegova geopolitička uloga i odnosi sa Rusijom i Bliskim istokom. On je lider zemlje članice NATO-a koja je, za razliku od mnogih evropskih država, kontinuirano investirala u vojsku i vojnu industriju. On je potreban – posebno sada.“
U tekstu se dodaje da su zapadne sile, planirajući poteze prema Rusiji i Kini, postavile pred sve članice Alijanse nove obaveze. Na Tursku je, prema Evrenselu, ponovo stavljena uloga „vernog čuvara“ i potencijalne udarne sile južnog krila NATO-a.
Istovremeno, turski mediji bliski vlasti prikazuju ovu situaciju kao dokaz da „Zapad razume važnost Turske“ i da se „Erdogan uzdiže do globalnog autoriteta“.
U stvarnosti, piše Evrensel, Zapad i Turska su pronašli novu ravnotežu interesa. Berlin, koji je donedavno odugovlačio sa oružjem, sada u Ankaru gleda kroz prizmu „partnerstva u naoružanju“. Ako se Turska pridruži evropskom bezbednosnom programu SAFE, odnosi bi mogli preći na viši nivo – naravno, u zavisnosti od toga šta će Erdogan uspeti da izvuče zauzvrat.
Na kraju, Evrensel zaključuje da su uzastopne posete britanskog i nemačkog lidera Turskoj deo iste strategije: Da se republika pretvori u vernog čuvara fronta u novom nadmetanju velikih sila. I da se sve to, paradoksalno, finansira novcem građana – kroz poreze, štednju i troškove koji sve više padaju na leđa naroda.
A pravi cilj, kako se navodi, nije samo u broju prodatih aviona, već u stvaranju vojnog poretka koji Zapadu omogućava da preko Turske širi svoj uticaj prema istoku. Šta će Ankara iz toga izvući – to je pitanje na koje ni Evrensel ne nudi konačan odgovor.
Webtribune.rs
