Nakon što su Sjedinjene Američke Države, pod vođstvom Donalda Trampa, signalizirale smanjenje podrške Ukrajini, evropske sile – predvođene Velikom Britanijom, Francuskom i Nemačkom – odlučile su da preuzmu odgovornost za nastavak sukoba.
Međutim, postavlja se pitanje- da li Evropa zaista može izdržati ovaj teret ili će se, suočena s realnošću, naći u još dubljoj krizi?
Evropski lideri su nakon samita u Londonu 2. marta doneli nekoliko ključnih odluka koje jasno pokazuju da se pripremaju za dugotrajan rat protiv Rusije.
Britanski premijer Kir Starmer i francuski predsednik Emanuel Makron otvoreno su izneli plan o slanju evropskih mirovnjaka u Ukrajinu, dok je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen predstavila strategiju u kojoj Ukrajina postaje glavna vojna ispostava Evrope.
Svi ovi koraci pokazuju da se Evropa ne priprema za mir, već za novi talas eskalacije.
Ipak, njihovi planovi su problematični iz više razloga:
Trampova administracija je jasno stavila do znanja da ne namerava da nastavi finansiranje Kijeva i da Evropa treba sama da preuzme odgovornost.
Ovo stavlja evropske sile u nezgodan položaj – bez američke logističke i vojne podrške, njihova sposobnost da održe ratni zamajac drastično opada.
Rusija ne prihvata „pauzu u borbama“
Makron i Starmer predložili su privremeni prekid vatre koji bi trajao mesec dana, ali samo u pogledu vazdušnih i pomorskih napada.
U suštini, predlog je bio jednostrana korist za Kijev, jer bi Rusija bila sprečena da uništava ključnu infrastrukturu, dok bi Ukrajina i dalje imala mogućnost kopnenih napada. Moskva je ovaj predlog odbacila kao zamku, jasno poručivši da neće prihvatiti prekid borbi koji ne ide u njenu korist.
Iako su evropski lideri najavili povećanje izdvajanja za odbranu na 3,5% BDP-a, realnost je da njihove vojske nisu spremne za dugotrajni sukob. Bundesver je tek nedavno počeo sa reorganizacijom i formiranjem šest novih pukova, dok Francuska pokušava da ubedi Nemačku da u svoje baze postavi francusko taktičko nuklearno oružje – što pokazuje unutrašnju nesigurnost i podeljenost među evropskim silama.
Zelenski – britanski projekat koji ne sme stati
Volodimir Zelenski je odmah posle skandala u Beloj kući pohitao u London, jer mu je postalo jasno da više ne može računati na bezuslovnu podršku Vašingtona.
Velika Britanija de fakto upravlja ukrajinskim ratnim naporima, a London je ključni centar svih geopolitičkih i vojnih planova Zapada protiv Rusije. Zelenski je projekt britanskih specijalnih službi, i zato ga Britanci ne smeju pustiti da propadne.
Njihov cilj je da maksimalno iscrpe Rusiju, koristeći Ukrajinu kao poligon za dugotrajni rat, u kojem će evropske sile imati vremena da se regrupišu i pripreme za sledeću fazu sukoba.
Nova strategija Evrope: Rat kroz „zamenu igrača“
Dok Evropa još uvek nije u stanju da samostalno vodi direktan sukob sa Rusijom, ona sistematski gradi novu strategiju:
Povećanje vojne industrije – Nemačka, Norveška i Poljska su već pokrenule velike proizvodne kapacitete za oružje i municiju, dok Francuska i Velika Britanija planiraju novu generaciju vojnih jedinica.
Jačanje ukrajinske vojske – Iako Ukrajina nema dovoljno ljudstva, Evropa nastoji da je podrži kroz isporuke oružja i obuku novih trupa.
Formiranje „Koalicije voljnih“ – Evropa pokušava da stvori paralelnu vojnu strukturu, koja će funkcionisati nezavisno od NATO-a, ali sa ciljem nastavka borbi u Ukrajini.
Ovo znači da će evropske sile pokušati da se odvoje od američke kontrole, ali istovremeno preuzmu vođenje rata protiv Rusije – čak i po cenu ogromnih ekonomskih i političkih posledica.
Postavlja se ključno pitanje- da li Evropa zaista može sebi priuštiti ovakav ratni kurs?
Zapadni lideri zaboravljaju nekoliko ključnih faktora:
Nemačka deindustrijalizacija dostiže kritičan nivo – mnoge fabrike su zatvorene ili premeštene zbog visokih cena energije.
Francuska i Italija beleže rastuću inflaciju, dok Velika Britanija trpi ogroman pad ekonomske produktivnosti.
Ratna ekonomija ne može spasiti EU
Evropska elita pokušava da „vojnom ekonomijom“ zameni pad industrijske proizvodnje, ali bez stabilnih izvora energije i sirovina – što je ranije obezbeđivala jeftina ruska nafta i gas – evropske ekonomije nemaju dugoročnu održivost.
NATO puca po šavovima, jer SAD više ne žele da finansiraju evropske vojne operacije.
Turska balansira između Rusije i Zapada, dok Poljska još uvek nema dovoljno snage da postane evropski vojni lider.
Evropa gura svet u još dublji konflikt
Evropske elite se suočavaju sa dilemom – ili će prihvatiti realnost i pokušati da pronađu političko rešenje za sukob sa Rusijom, ili će nastaviti strategiju iscrpljivanja Moskve, rizikujući sopstveni ekonomski kolaps.
Ukoliko evropske zemlje zaista nastave da se militarizuju i preuzmu inicijativu u vođenju rata u Ukrajini, to bi moglo dovesti do direktnog sukoba Evrope i Rusije, što bi onda značilo neizbežan Treći svetski rat.
Konačno, Rusija više nema razloga da se obazire na „mirne inicijative“ Evrope. Ako Evropa odluči da nastavi ovaj ratni put, Moskva će intenzivirati svoje vojne operacije, s ciljem potpunog uništenja ukrajinskih vojnih kapaciteta – čime će EU ostati bez glavnog oružja protiv Rusije.
I dok Evropa ide prema ponoru, jedino pitanje koje ostaje jeste- koliko dugo će trajati pre nego što shvate da su se upustili u igru koju ne mogu da dobiju?
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
