Roditelji u Srbiji osim od krađe beba u porodilištu, sada strahuju i od oduzimanja dece u starijoj dobi, jer su centri za socijalni rad, samo u proteklih pet godina, prema podacima „Novosti“, otrgli iz porodica čak 5.668 mališana.
Svojevrsni „danak u krvi“ 21. veka, kako ga zovu neka udruženja, ili opravdano oduzimanje deteta roditeljima, tek jedno je sigurno: centri po onoj narodnoj da im je u rukama i „nož i pogača“, po principu hitnosti i sa obrazloženjem „životna ugroženost“, bez saglasnosti roditelja i odluke suda, odvode decu iz porodičnog gnezda.
[adsenseyu1]
Porast broja rešenja o oduzimanju dece se, slučajno ili ne, poklopio sa usvajanjem Zakona o porodici prema kojem i stranci mogu da usvajaju decu u Srbiji, pa i onu koja imaju biološke roditelje, što je u javnosti izazvalo brojne polemike.
Tako se velika medijska halabuka podigla nedavno kada je Srećku i Cveti Glišić Centar za socijalni rad u Mladenovcu oduzeo bebu, njihovo prvo dete sina Viktora i odneo sve njegove stvari, a da roditelji dugo nisu znali ni gde je odveden.
Pod ogromnim pritiskom javnosti, mesec dana kasnije saznaju da je dete u 200 kilometara udaljenoj hraniteljskoj porodici u selu kraj Malog Iđoša. Mladenovčani su peticijom zatražili da se ovom paru vrati dete.
Isti centar je u februaru ove godine oduzeo Gorici Milojković sina Nikolu starog 20 dana. Iako mlada žena koja živi sa roditeljima ima blage smetnje u razvoju i pohađala je školu za specijalno vaspitanje, njen otac kaže da su rekli da je kuća stara i da „duva od prozora“.
U Centru su naveli da za ovom merom posežu „kad je dete životno ugroženo, ili postoji razuman povod da se veruje kako bi nepreduzimanjem mere dete bilo izloženo daljem ozbiljnom ugrožavanju“.
U oktobru prošle godine u beogradskoj opštini Zvezdara porodici Trkulja je šestogodišnja ćerka odvedena u prihvatilište, posle anonimne prijave da je zlostavljaju i da živi u neredu, ali oni sve negiraju.
Ubrzo je i psiholog Mila Alečković je alarmirala javnost krajem prošle godine kada joj je oduzeto hraniteljstvo nad devetogodišnjom devojčicom, ali su u Centru za socijalni rad tvrdili da su Alečkovićeva i njen suprug odbijali saradnju sa stručnjacima i protivili se da dete održava kontakte sa braćom.
Još jedan psiholog i to klinički Marija Šutulović se našla u velikom problemu. Njoj je svojevremeno Centar za socijalni rad u Boru, oduzeo ćerkicu, jer je kaže, optužena da nije dozvoljavala da je otac viđa.
– Dete je odbijalo da pođe – pričala je vidno potresena majka.
Očito se u Srbiji brine o pravu i zakonima, a ne o duševnom razvoju dece, tumači za „Vesti“ dr Vlajko Panović, specijalista medicinske psihologije koji radi sa decom svih uzrasta.
On smatra da se mališani olako prebacuju iz svoje u tuđu porodicu, najčešće hraniteljsku i ne razmišlja se nimalo o njihovom duševnom razvoju.
– To je ta „drama odvajanja“ kada se dete koje je vezano za oca i majku od njih uzima i pravi u toj maloj duši lom – ukazao je Panović.
On je zapitao kako roditelji ne znaju gde im vode decu i da li se ta deca koja nestaju negde prodaju.
Izuzetaka ne sme da bude
Tako je i u drugim državama, kaže za „Vesti“ beogradski advokat Željko Simić i obrazlaže da centar za socijalni rad ima pravo na pomenutu meru, a roditelji mogu pravnim putem da traže da im se dete vrati.
– Postoji, kao i u drugim državama, hitnost slučaja, ukoliko su loši higijenski uslovi u kojima mališani odrastaju, ili katastrofalna materijalna situacija, i ako se utvrdi da su zlostavljani. Centar na ovakvu meru ima pravo, a mislim da stručnjaci tih ustanova ne žele da ulaze u konfliktne situacije sa roditeljima bez ikakve potrebe, već deluju samo u zakonskom okviru – objašnjava Simić.
On ističe da bi se ova neprijatna situacija za mamu, tatu i dete mogla u većini slučajeva rešiti ako bi se ta porodica rešila siromaštva, jer bi tada roditelji mogli normalno da odgajaju dete.
– Stoji taj prigovor stručnjaka da dete pati, ali se ne mogu praviti izuzeci, jer mora sistem u toj oblasti jednako da funkcioniše. Ne mogu se različito rešavati slučajevi roditelja i dece, jer bi to bilo kao da jednog ubicu kaznite, a drugog pustite na slobodu – zaključio je ovaj beogradski advokat.
Ljubav prema deci ili biznis
U Srbiji je oko 6.000 hraniteljskih porodica i one za potrebe deteta koje odgajaju dobijaju oko 200 evra mesečno, što mnogi vide kao zaradu, jer se, kako kažu i neki fizički poslovi plaćaju isto toliko.
Kada je u pitanju dete sa smetnjama u razvoju, iznos se uvećava, čak i do 50 odsto ili u nekom periodu kada je dete zdravstveno ugoženo.
Uvozna nehumanost
– Oduzeti ili otrgnuti dete od roditelja ukoliko oni nisu teško problematični je kriminal prema detetu i njegovoj psihi, ali izgleda da se kod nas uvoze pravila iz evropskih zemalja. Ne sporim da država treba da reaguje tamo gde je dokazano nasilje nad decom, ali mi deluje da više poštuju zakon nego dušu – tumači dr Vlajko Panović.
Nema bezgrešnih
– Ne mogu da kažem da su centri za socijalni rad bezgrešni, dese se propusti i njima u radu ili nekom slučaju, ali i za to postoji pravni lek. Roditelji mogu da podnesu pritužbu protiv određenih službenika za koje smatraju da nisu dobro radili ili da sudskim putem traže da im se dete vrati – objašnjava advokat Simić.
D. Dekić (vesti-online.com)
