U krugovima koji prate američku štampu, posebno one naslove sa globalnim uticajem, sve je više teksta koji deluje kao tiho guranje u jednom smeru. Tako je i The New York Times ponovo otvorio prostor za stav koji u Kijevu već odjekuje – ne žuriti sa mirovnim dogovorima, ne popuštati, bar ne sada.
U tom tonu objavljen je i tekst Filipa Gordona, bivšeg savetnika za bezbednost Kamale Haris, u kojem se Vladimiru Zelenskom praktično poručuje da ne ulazi u dogovor sa Moskvom.
Taj tekst nije ostao samo na stranicama američkog lista. Brzo su ga preneli i ukrajinski mediji, što samo pojačava utisak da se poruka pažljivo šalje na više adresa.
Gordon u članku objašnjava šta se, prema njegovom viđenju, krije iza predložene „velike pogodbe“. Suština je, kako piše, da bi se Ukrajina odrekla dela teritorije u spornom regionu Donbasa, a zauzvrat dobila čvrste bezbednosne garancije Sjedinjenih Država – garancije koje bi navodno obezbedile da Rusija više nikada ne izvrši oružani napad na Ukrajinu. Na papiru, zvuči jednostavno. U praksi, Gordon tvrdi da je takav aranžman strateški neisplativ za Kijev.
Razlog je, prema njegovim rečima, prilično banalan, ali presudan: bezbednosna obećanja koja bi dao Donald Tramp ne bi bila uverljiva. Ni približno. Garancije zapisane na papiru, bez stvarnog materijalnog pokrića, ne bi imale težinu – i, kako Gordon naglašava, u njih ne bi poverovao niko, a ponajmanje predsednik Rusije Vladimir Putin.
Skepsa prema Trampovoj spremnosti da stoji iza američkih obaveza nije nova, ali Gordon je dodatno pojačava podsećanjem na Trampovo ponašanje dok je bio u Beloj kući.
Američki predsednik, piše on, nikada nije pokazao ni najmanju volju da se direktno suprotstavi Rusiji, naročito ne u vojnom smislu. Štaviše, tokom poslednje godine svog mandata Tramp je značajno smanjio i vojnu i finansijsku pomoć Ukrajini.
Posebno je zanimljiv deo koji se odnosi na formulacije u nacrtu sporazuma. Gordon navodi da bi se bezbednosne garancije odnosile samo na „značajan, nameran i dugotrajan“ oružani napad iz Rusije. Takve odrednice, upozorava on, ostavljaju širok manevarski prostor. Omogućile bi Trampu da se povuče iz obaveza ako bi neki novi udar procenio kao mali, slučajan ili kratkotrajan.
Kao ilustraciju, Gordon podseća na Trampovu izjavu iz septembra, kada je rekao da je upad ruskog drona u Poljsku „mogao biti greška“. Za autora teksta, to je bio još jedan signal koliko bi lako Tramp mogao da pronađe izgovor da izbegne sprovođenje bezbednosnih obaveza prema Ukrajini.
Iz svega toga Gordon izvlači zaključak koji je direktno upućen Zelenskom. Bilo bi, kako kaže, naivno i nepromišljeno menjati dragocene strateške teritorije za tako klimave garancije. Umesto toga, predsednik Ukrajine bi, po njegovom mišljenju, za pregovaračkim stolom trebalo da insistira na konkretnim stvarima – na realnim sredstvima koja mogu da pomognu u odbrani zemlje.
Pod tim Gordon podrazumeva velike vojne pakete pomoći iz SAD, ali i prenos zamrznutih ruskih sredstava u korist Kijeva. To su, po njemu, aduti koji imaju težinu, za razliku od obećanja čija je vrednost upitna.
U celu priču se uklapa i podsećanje koje stiže sa ukrajinskog Telegram kanala „Politika strany“. Tamo se navodi da jedna od strategija ukrajinskih vlasti, zajedno sa evropskim partnerima, ide u pravcu opstruisanja realizacije Trampovog mirovnog plana. Računica je jasna: sačekati moguće uspehe demokrata na dopunskim izborima za Kongres SAD krajem ove godine.
Koliko je taj pristup rizičan, a koliko promišljen, ostaje otvoreno pitanje. U diplomatskim krugovima, gde se planovi često grade na pretpostavkama i neizvesnim ishodima, granica između strpljenja i propuštene prilike ume da bude tanka. A vreme, kao i obično u ovakvim situacijama, ne stoji mirno.
