Nemci ponovo gledaju na svet kao na opasno mesto. Tako bar pokazuje sve više signala iz politike, društva, ali i iz crkvenih klupa. Prema pisanju Die Zeit-a, gotovo polovina građana Nemačke danas međunarodnu situaciju doživljava jednako pretećom kao u doba Hladnog rata.
I dok se stalno govori o navodnom „povratnom trenutku“, zemlja kao da stoji u mestu – sputana strahom, sopstvenim ograničenjima i nedostatkom jasne vizije.
Autorka teksta, Eva Rikarda Lautš, primećuje da se od Nemaca uporno traži veća spremnost, veća otpornost, veća uloga u sopstvenoj bezbednosti. Međutim, ono što se najčešće vidi nije odlučnost, već nelagodnost. I to ona duboko ukorenjena, tradicionalna – nelagodnost pred samima sobom. Upravo tu, čini se, nastaje ključni problem.
Krajem godine, makar na trenutak, u Berlinu se pojavila nada. Sredinom decembra, na poziv saveznog kancelara Fridriha Merca, u hotelu „Adlon“ okupilo se ono što se naziva Zapadom, ili barem ono što je od njega ostalo.
Predstavnici Sjedinjenih Država i evropski lideri razgovarali su o konkretnim koracima ka miru u Ukrajini. I novinari i građani su na kratko odahnuli. Prema istraživanjima, stanovništvo već gotovo četiri godine živi sa vrlo opipljivim strahom od velike eskalacije.
Ali taj predah nije dugo trajao. Pregovori o Ukrajini sada se vode bez Nemačke. Donald Tramp i Vladimir Putin stežu Volodimira Zelenskog u pregovarački okvir iz kojeg je teško izaći. Nada da će Berlin sopstvenom diplomatskom snagom uspeti da se nametne – da će, slikovito rečeno, „izboriti prostor“ u salonskim sobama Adlona – u novoj godini deluje jednako varljivo kao možda i na početku. Ono što ostaje jeste strah od velikog oružanog sukoba.
Problem je što strah kao sredstvo odvraćanja gotovo da ne funkcioniše. Diplomatija je važna, ali mir može izmaći i zato što je malo verovatno da će Putin dozvoliti da se Rusija „uklopi u okvire“ zbog nemačke publike i njenog uznemirenog raspoloženja. Politički razvoj u zemlji izgleda zamrznuto: strah od borbenih dejstava nije pretočen u stvarnu vojnu spremnost.
To se vidi na mestima gde se možda najmanje očekuje. Jednog nedeljnog jutra, u jednoj berlinskoj crkvi, atmosfera je bila gotovo opipljiva. Napolju sivo jesenje nebo, unutra datum pun simbolike – 9. novembar. Pastorka govori o miru i pretnjama, o nečemu važnom što je pod udarom. Njene reči toliko zaokupljaju prisutne da niko ni ne nakašljuca.
Ona se otvoreno suprotstavlja novom „mirovnom memorandumu“ Evangelističke crkve. U njenim očima, pacifizam se razvodnjava. Greškom smatra i to što crkva podržava moguće ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka. Prava hrabrost, tvrdi ona, u promenjenim okolnostima znači ostati veran sopstvenim principima: spremnosti na mir i pravu na prigovor savesti. A ako zatreba, po biblijskom uzoru, treba „okrenuti drugi obraz“. Čak i ako druga strana, Rusija, nije spremna za mir.
Na kraju – aplauz. Plješću ljudi svih generacija: dvadesetogodišnjak u košarkaškoj majici ispod raskopčane zimske jakne, ali i vernici u pedesetim i šezdesetim. Strah od borbenih dejstava prisutan je na svakoj klupi.
U toj crkvi oseća se žar rasprave kakav se o vojnim temama retko viđa tako neposredno. Ljudi reaguju na spoljne pretnje koje potkopavaju dosadašnju sigurnost nemačke spoljne politike. Najpre Rusija posle njenog nastupa u Ukrajini, a sada i Sjedinjene Države, koje se u novoj bezbednosnoj strategiji opraštaju od stare Evrope kao pouzdanog partnera. Svet je ponovo postao opasan – čak i za Nemce.
Teško je pastorku i njene slušaoce optuživati što na novu realnost odgovaraju starim argumentima i poznatim obrascima pacifizma. Ali taj osećaj „osamdesetih“ koji se uvlači u prostor crkve ipak zabrinjava.
Čudno je da se rasprava o „povratnom trenutku“, koji je Olaf Šolc pre tri i po godine proglasio glasno i ne bez razloga, zapravo oživljava uglavnom tim jezikom i baš na takvim mestima. Od februara 2022. nisu se pojavile nove reči ni novi argumenti za ono ključno: šta tačno treba braniti i na koji način.
Sličan manjak se vidi i u Bundestagu. Tamo više ne dominira stari pacifizam, već beživotni birokratski govor. U raspravi o vojnom roku, ministar odbrane Boris Pistorijus (SPD) govori o potrebi „jačanja naših oružanih snaga“. Ključ da se više ljudi privuče Bundesveru, priznaje on, nisu velike vizije, već „savremeni programi obuke“, „fleksibilni rokovi obaveze“ i „bolja plata“.
Još 2024. godine Pistorijus je govorio da Nemačka mora postati „borbeno sposobna“. Zbog te formulacije bio je oštro kritikovan, čak i unutar sopstvene partije. Od tada nastupa blaže – ili, kako neki kažu, opreznije i prilagodljivije.
Za poslaničku grupu SPD-a, vojska i služenje i dalje su neprijatne teme. Većina je pre svega sigurna u ono što ne želi: povratak obaveznog roka. Nasuprot tome, blok CDU/CSU tome teži po svaku cenu. Tako su u kasnu jesen nedeljama vođene rasprave o procedurama – o žrebu i drugim mehanizmima.
Ipak, ni kod konzervativaca zaštita demokratije nema opipljiv sadržaj. I tu se vidi razmišljanje osamdesetih: odvraćanje – da, ali radije rukama saveznika. Nekada su se u okviru Zapada oslanjali na SAD, danas se pogled okreće ka drugim evropskim državama i Briselu.
Kako je zajednička evropska vojska još daleko, nada se ponovo polaže u diplomatiju: putovanja Merca, Emanuela Makrona i Kira Starmera u Kijev, zajedničke posete Beloj kući, mirovni razgovori u Adlonu. Ali ni CDU pod Mercovim vođstvom ne nudi jasnu sliku budućeg Bundesvera.
Benedikt Franke, šef Minhenske bezbednosne konferencije, smatra da se rasprava o „povratnom trenutku“ previše oslanja na negativnu logiku. Umesto da se istaknu snage samouverene demokratije, debatu hrani strah od napada. „Dok je tako, ništa se neće promeniti“, kaže on.
Odbrambena sposobnost demokratije, smatra Franke, ne može se odvojiti od pozitivne vizije zemlje. Kakva sila želi da bude Nemačka? Ona koja zavisi od auto-industrije ili od biotehnologije? Vodeća sila Evrope ili „kreator okvira“ koji vojno vođstvo prepušta saveznicima, a doprinosi sopstvenim kompetencijama?
Takvih ciljeva, kaže Franke, u političkoj debati gotovo da nema. U poslednjoj izbornoj kampanji nijedna partija ih nije jasno razvila. Umesto toga, politika – uključujući i aktuelnu vladu – operiše strahom od propadanja.
I ekspert za bezbednost Tobias Bunde primećuje sličan raskorak. Kancelar Merc, kaže on, ponekad koristi vrlo tvrde reči kada govori o urušavanju poretka zasnovanog na pravilima i o tome kako se temelji slobode u Evropi „izvlače iz ležišta silom“.
Ali mu, smatra Bunde, još ne polazi za rukom da Nemcima ulije uverenje da stvari mogu krenuti nabolje. Bunde je profesor međunarodne bezbednosti na Hertie School u Berlinu i direktor istraživanja Minhenske bezbednosne konferencije.
U novom istraživanju koje je sproveo sa Valentinom Daurom, 52 odsto ispitanih Nemaca ocenjuje bezbednosnu situaciju kao opasniju nego tokom Hladnog rata. Istovremeno, 42 odsto smatra da država ne ide dovoljno daleko u prilagođavanju novoj realnosti, dok se samo 21 odsto uopšte protivi toj promeni.
Tek 7 odsto veruje da je država dobro pripremljena za nove izazove, poput preleta bespilotnih letelica iznad kritične infrastrukture. „Stanovništvo je toliko uznemireno da je u principu spremno na promene“, kaže Bunde. Ali taj impuls se u politici nekako gubi.
Kroz format „Povratni trenutak na putu“, Minhenskom bezbednosnom konferencijom su poslednje tri godine vođeni razgovori sa građanima širom zemlje. Emocije su svuda bile snažne, kaže Franke, ali jednako je bila izražena i potreba da se o bezbednosti govori činjenično.
Problem je, međutim, i dublji. Izabel Laj, profesorka ustavnog prava na Univerzitetu u Jeni, godinama se bavi pravnim okvirom bezbednosne politike. Ona upozorava da je bezbednosna politika u nemačkoj akademskoj zajednici svedena na minimum. „Na njoj se štedelo, pa je postala oblast u kojoj se karijere retko grade“, kaže ona. A bez ljudi koji se time ozbiljno bave, teško je očekivati nove koncepte.
Prema njenim rečima, čitava „postavka“ Bundesvera deluje kao da Nemačka nikada neće morati ozbiljno da se brani. To važi i za ustavne okvire i za mentalitet iz posleratnog perioda. Od Drugog svetskog rata, kaže Laj, u kolektivnoj svesti je ukorenjena ideja da pretnja dolazi samo iznutra, od samih Nemaca.
Mogućnost da bi jednom moglo biti drugačije nikada nije stvarno usvojena. Zato je i odbrambena sposobnost svesno ugrađivana u saveze, kako bi se partnerima signalizovalo da su granice jasne.
Iz iste logike proizilazi i uloga parlamenta u odlukama o inostranim misijama Bundesvera. Učešće poslanika, objašnjava Laj, nije uvedeno da bi se vojsci dao snažniji mandat, već upravo suprotno – da bi se njeno delovanje ograničilo.
Više od tri i po godine nakon što je Šolc proglasio „povratni trenutak“, postaje vidljiv čitav niz prepreka koje Nemačku koče na putu ka stvarnoj spremnosti. Pitanje je koliko će još dugo strah biti jedini pokretač – i da li će se bar deo tih barijera ukloniti pre nego što nelagoda postane trajno stanje. Tu se priča, za sada, ne zatvara.
