Novi projekat „Otvoreni Balkan“ već na prvi pogled ima problem sa zdravim razumom

Tandem Vučić-Rama zaista nastoji da održi javnomnjenjsku iluziju o poslednjem u nizu lokalnih proevropskih projekata.

Pošto je pre tri meseca potpisom na tri sporazuma o tzv. otvorenom Balkanu uložen veliki trud da se stvar učini ubedljivom, poslednji susret balkanske trojke trebalo je da umiri neverne Tome.

Ovoga puta to su bili privrednici koji su se žalili da sporazumi ne rade u životu, uz ubedljive primere o teškoćama prelaska roba preko granica kao i pre sporazuma.

Pratite naše odabrane najbolje vesti na mreži “Telegram” na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE

Srpsko-albanski dvojac reagovao je relativno brzo i, uz prisustvo predstavnika treće, severnomakedonske strane, pojačao je mere. Reč o uvođenju tela za implementaciju i sastanaka carinskih službi, pa se pitamo, zar u tim sporazumima tako nešto nije bilo predviđeno.  

Ako je prethodna ideja o „mini Šengenu“ bio abortus, njena naslednica pod nazivom „otvoreni Balkan“ je mrtvorođenče. Novi projekat već na prvi pogled ima problem sa zdravim razumom, jer se rukovodi sloganom – ako ne može manje, može više.

Naime, ako je uzor za mini-Šengen bio onaj maksi-Šengen Evropske unije, onda treba imati u vidu šta je zapravo sam uzor. To je sporazum država članice EU o potpunoj slobodi kretanja ljudi, ne samo privrednih subjekata nego svih građana EU, u prostoru važenja sporazuma.

Taj prostor nikada nije obuhvatao celu Uniju. Pošto je za njegovo ostvarivanje potrebno ispuniti niz pravnih, političkih i pre svega bezbednosnih uslova, odgovarajući sporazum ticao se najpre samo pet država članica (1985), potom trinaest (1995), a ni danas ne obuhvata sve države.

Hrvatska, Rumunija i Bugarska su van ovog sporazuma, jer ne ispunjavaju uslove. Danska ima poseban status, jer ne želi da prihvati sve njegove zahteve. S druge strane, Norveška i Lihtenštajn, koje nisu članice EU, pripadaju tzv. zoni Šengena. O pravim šengenskim standardima u slučaju „mini-Šengena“ ne treba govoriti.

Ali, sada je dovoljno setiti se da je sama ideja bačena preko plota. O tome govorimo stoga što je ovde na delu jedan drugi fenomen – politička manipulacija idejom Šengena od strane rodonačelnika njenog domaćeg surogata, Aleksandra Vučića.

Uporedno gledano još gore stoji sledbenik mini-Šengena – otvoreni Balkan. Prema objašnjenjima naših političara i drugih aktivista zaduženih za popularizaciju, to bi trebalo da bude područje zajedničkog tržišta. Drugim rečima, tim prostorom od više zemalja ljudi bi mogli slobodno da se kreću, uz slobodan protok roba, slobodno ulaganje kapitala i slobodno davanje usluga.

Ukratko, tu bi vladao zakon „četiri slobode“ po ugledu na Evropsku uniju. Odmah treba reći da su države članice nakadašnje Evropske zajednice ovaj nivo međusobne integracije dostigle početkom devedesetih godina prošlog veka, dakle četiri decenije od početka  integracije, a dve decenije od dovršetka carinske unije.

Tu dolazimo do bajke o tome kako postići više ako se ne može manje. To manje je tzv. Cefta sporazum država centralnog Balkana, uz učešće „Kosova“ koga je predstavljao Unmik (2006). Do prijema Hrvatske u EU (2013) i ova zemlja bila je u članstvu. Cilj tog međudržavnog sporazuma bilo je uspostavljanje zone slobodne trgovine.

Suština ovog vida trgovinske integracije je u slobodi prometa roba bez cariskih opterećenja, uz očuvano pravo država potpisnica da prema trećim subjektima vode samostalnu carinsku politiku. Reč je o nivou međusobne povezanosti koji je ispod carinske unije i još je dalje od zajedničkog tržišta.

Sprovođenje  Cefta sporazuma imalo je promenljivu sreću, ali defenitivni udarac zadala mu je jednostrana odluka vlasti kosmetskih Albanaca da se prema ostatku Srbije zavede drakonska carinska stopa od 100% (2018). Destruktivnom uspehu ove akcije kumovala je i EU svojim nedelovanjem, jer su klauzule njenog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa „Kosovom“ nalagale čvrsto pridržavanje Cefta-sporazuma. Ukratko, ovaj trgovinski sporazum dotukle su vlasti „Kosova“, ali ga je sahranila EU, njegov glavnog zagovornik i jemac.

U ovakvom političkom miljeu, predsednik Srbije sukcesivno izleće sa dve velike ideje koje po svemu prevazilaze parametre već propalog Cefta sporazuma. Po receptu: ko ne može manje, može više. I niko se ne uzbuđuje zbog vrišteće nerealnosti tog poduhvata. Čelnici EU, posle određenih nedoumica, prihvatili su objašnjenje da je reč o mini-uniji, balkanskoj verziji maksi-unije.

U Srbiji mediji poslovično hvale svaki predsednikov poduhvat, dok struka, pre svega ekonomska, ćuti. Bosna i Hercegovina ne učestvuje zbog sumnji muslimanske strane u skrivene namere Srbije. Pozicija „Kosova“ je objektivno nejasna i kada bi prihvatilo ideju. Ovde nije reč samo o činjenici da „Kosovo“ i dalje sprovodi restriktivnu uvoznu politiku prema Srbiji.

Veći problem za Srbiju bio bi zahtev albanske strane da jedan sporazum međudržavnog karaktera potpišu predstavnici nepriznatog „Kosova“. Kada bi ih neko (SAD, EU) na to naterao, za Srbiju bi to bilo gore od Briselskog sporazuma. Najzad, Crna Gora u liku svog premijera u ovu generalno tužnu priču unosi malo smeha: oni neće pristupiti projektu otvoreni Balkan, jer će iduće godine postati članica EU. A situacija je baš tragična. Zašto?

Zato što je fantazmagorija zvana „otvoreni Balkan“ već postala politička mantra za status quo. Evropska unija zbog svoje objektivne nemoći da ovim zemljama otvori evropski put sa jasnim ciljem a ne bez njega kao sada, do daljnjeg će prihvatiti ideju kojom se ispunjava vreme i prostor.

Naredna sednica Berlinskog procesa, ili procesa Brdo-Brioni – svejedno, baviće se ovom temom na najozbiljniji način, kao da je prava. Tema će se naći i u nekom zapećku zaključaka Evropskog saveta na kraju poslednjeg samita u godini. Komesar za proširenje i šef delegacije EU u Beogradu imaće predmet bavljenja bar za godinu dana.

Isto važi za više izvestilaca Evropskog parlamenta o Srbiji i regionu, čija se imena već mesecima ne skidaju sa naših medija. Biće posla u širokom obimu za političke profesionalce, iako svi znaju da na Balkanu nema ničega novog.            

Ali, postoji još jedna tragična nota ovog kretanja ukrug. To je utupljenost našeg javnog mnjenja. Pošto o drugim zemljama ovim povodom nemam pravo da govorim, ovde mislim samo na Srbiju.

Zvuči paradoksalno, ali u njenoj tišini čuju se samo aplauzi. I pošto znamo da su oni poručeni, moramo se zapitati ne o njima nego o tišini. Srbija nikada nije ovako ćutala kao tokom protekle decenije. Možda zato što nikada u svojoj istoriji nije bila na tako sigurnom bezalternativnom putu.

Pa dobro, onda neka izvolimo da biramo: mini-Šengen, otvoreni Balkan, Istambulska deklaracija, zapadni Balkan. Sve zajedno i ko zna šta još pod kapom regionalnih integracija, ali u svakom slučaju neki model Gleichschaltung-a.  

Slobodan Samardžić (Srbija i svet)