[adsenseyu3]
[adsenseyu2]
Danas se obeležava 199 godina od smrti Đorđa Petrovića, vožda srpskog naroda, kog su Turci nazvali “Crnim Đorđem”.
Iz „Rodoslova dinastije Karađorđević“ Bogoljuba M. Lazarevića- Andrića
Karađorđe (Crni Đorđe), taj hrabri i neustrašivi i beskompromisni borac protiv Turaka učinio je i doprineo da baš ta teška vremena poslednje turske vladavine, postanu najsvetlije i najsvetije stranice ne samo naše srpske, nego i južnoslovenske istorije.
U vreme pojave Karađorđa, posle viševekovnog robovanja Osmanilijama, globe naroda, raznih zuluma i na kraju, posle poznate seče knezova, narodu je „prekipelo“, čaša je prepunjena i 1804. godine, kako kaže naša narodna pesma: „Usta raja ko iz zemlje trava“.
„Tu knezovi nisu radi kavzi
Već je rada sirotinja raja
Koja globe davati ne može
Ni trpeti turskoga zuluma.“
Karađorđe, po prirodi rođeni slobodar, već u to vreme proslavljeni borac protiv Turaka Osmanlija, kao ugledni domaćin i trgovac, izabran je na zboru u Orašcu 15. februara 1804. godine za vođu ustanka. Zboru su prisustvovali svi viđeniji ljudi Šumadije i Srbije (sveštenici, knezovi, trgovci, bivše buljubaše narodne vojske i dr.).
[adsenseyu4]
Pri polaganju zakletve činodejstvovao je prota Atanasije.
Ovim činom Đorđe Petrović postao je vožd Karađorđe, a time osnivač i utemeljivač vladarske loze Karađorđevića. Karađorđe je tada imao 42 godine, bio je oženjen suprugom Jelenom Jovanović iz Masloševa. U braku su imali sedmoro dece…
Uskoro, po proglašenju ustanka u Orašcu, na inicijativu Karađorđa i pod njegovim rukovodstvom, sazvana je i prva skupština starešina u Ostružnici, na ko-joj su udareni temelji zajedničkoj akciji ustanika.
Prema sačuvanoj dokumentaciji iz toga vremena, Karađorđe se od početka maja potpisuje kao „vožd“, „pervi predvoditelj“, „vrhovni vojvoda“, „komandant od Srbije“, dok su buduće velike vojvode još uvek buljubaše.
Pri tome, Karađorđe je zahtevao napuštanje Beograda od strane dahija i nije pristajao ni na kakve pregovore sa njima.
Bosanski vezir Bećir-paša, koji je bio došao kao sultanov izaslanik da polovičnim rešenjima zavede red u Pašaluku, naišao je na čvrst i odlučan otpor Karađorđa. Vožd je bio beskompromisan i nije se zadovoljavao polovičnim rešenjima sultanovog vezira.
Odlučno i čvrsto se opredelio za nastavak borbe sa jasno izraženim oslobodilačkim ciljevima i pored toga što je bilo manjih kolebanja kod pojedinih njegovih starešina (verovatno Miloša Obrenovića i drugih koji su mu i došli glave 1817. — prim. autora).
U Pećanima, u proleće 1805, na tzv. Pećanskoj skupštini, po ruskom savetu Srbija je trebalo da preda Porti sve svoje zahteve koje želi da joj se ispune.
Pri ovome, na izričito Karađorđevo insistiranje, na prvome se mestu našao zahtev (predstavka od maja 1805) kojim se bezuslovno traži ukidanje feudalnih spahijskih odnosa i zavođenje unutrašnje autonomne uprave u Beogradskom pašaluku.
[adsenseyu1]
Pošto Turci nisu pristali na ovakve uslove, nastavljena je oružana borba. Oslobođene su još tri nahije, postignuta je pobeda na Ivankovcu 1805, a početkom 1806. ustanak izlazi iz okvira Beogradskog pašaluka.
„Sredinom 1806. godine razbijena je turska ofanziva, zabeležena je velika pobeda na Mišaru (avgusta 1806.) i priključeni novooslobođeni krajevi. Krajem iste godine osvojen je Beograd, a 1807. Šabac i Užice.“2
Ove značajne pobede srpskih ustanika, kao i početak rusko-turskog rata krajem 1806. godine, prisilili su Portu na pregovore. Poznatim „Ičkovim mirom“ (nazvanim po Petru Ičku) bilo je predviđeno da Srbija postane vazalna kneževina Turskog carstva. Sa ovakvim statusom bila bi vezana za Portu samo plaćanjem godišnjeg danka i držanjem u Beogradu jednog carskog predstavnika, koji bi služio kao veza između srpske vlade i Carigrada.
Ovakvi uslovi mira nisu odgovarali Karađorđu. On je želeo potpuno oslobođenje svih Srba pod turskom vladavinom i sticanje pune nezavisnosti.
Radi ostvarivanja ovih ciljeva dolazi do novog, čvršćeg povezivanja sa Rusijom i nastavka rata u proleće 1807. Sledeće dve godine (1808. i 1809.) došlo je do izvesne krize u odnosima Srbije i Rusije, pošto nisu ispunjeni Karađorđevi planovi i očekivanja. Karađorđe je u to vreme bio u stalnim sukobima sa ruskim diplomatskim predstavnikom u Srbiji Rodofinikinom, uglavnom zbog neaktivnosti ruske vojske. Ovo nepoverenje kod Karađorđa je nestalo tek 1810. godine, kada je došlo do zajedničkog uspeha.
U to vreme, neke vojvode — Karađorđeva opozicija — potpomognute Rodofinikinom, aktivno rade na ograničavanju i osporavanju Karađorđeve vlasti.
Ustavnim aktima od 26. decembra 1808. i priznavanjem Karađorđa za „verhovnog serbskog predvoditelja“, i drugim od 20—23. januara 1811, koji je to potvrdio, dotadašnji sukobi su okončani. Vojvoda Petar Dobrnjac i vojvoda Milenko Stojković nisu prihvatili ove promene, pa su proterani iz Srbije.
Karađorđe je ovim stilom vladanja doprinosio učvršćivanju samostalnog unutrašnjeg razvitka, čvršćem državnom jedinstvu i jačanju osnova novih društveno-ekonomskih odnosa u ustaničkoj Srbiji. Oslobodilačka akcija Karađorđeve vojske nastavljena je i 1811. opsadom Vidina i odbranom južnog fronta na kome se tada nalazio i sam vožd.
U to vreme, ruski car Aleksandar I bio je jako ugrožen Napoleonovim pohodom na Rusiju, zbog čega mu je preko bio potreban mir sa Turskom. U takvoj situaciji nije bio u mogućnosti da se detaljnije bavi i srpskim pitanjem. Iz tih razloga vojna saradnja Rusije sa Srbijom bližila se kraju.
Posle poraza Turaka 1812. kod Ruščuka u borbi sa Rusijom, Turci su zaključili sa Rusima poznati Bukureštanski mir. Ovim mirom (tačka VIII) Srbija je bila oštećena. Dobila js samo neke samouprave, a Turska vojska mogućnost da ponovo zaposedne već oslobođene gradove. „Ovim mirom nisu bili zadovoljni ni Srbi ni Turci, što je dovelo do velike Turske ofanzive 1813. godine, koja je slomila otpor Srba na Moravi, Drini i Timoku, a Karađorđe i najistaknutije vojvode nateralo da ujesen 1813. prebegnu u Austriju.“
Napoleonov pohod na Rusiju doživeo je neuspeh — poraz u proleće 1814. Da su Srbi uspeli da svoj poraz od Turaka 1813. odlože samo za nekoliko meseci (do Napoleonovog poraza) politička situacija u Srbiji bila bi sasvim drugačija.
Sada pregaženoj i uništenoj Srbiji preostalo je jedino da služi Porti — Turcima preko Obrenovića, kao okupirana, vazalna država. Zbog zuluma, velikog nameta i plačke naroda, došlo je ponovo 1815. do drugog ustanka Srba. Posle odlaska u Austriju i kraćeg boravka u njoj, Karađorđe je u septembru 1814, sa mnogim svojim saradnicima (emigrantima), prešao u Rusiju.
U to vreme u Rusiji je postojala grčka revolucionarno-oslobodilačka organizacija pod nazivom „Heterija“, čiji je plan i cilj bio zajednički ustanak Grka, Srba i Bugara i stvaranje velike balkanske države koja bi podsećala na nekadašnju Vizantiju. Pošto je pristupio ovoj organizaciji — pokretu, Karađorđe je izabran za komandanta takvog ustanka.
Kao takav, on tajno prelazi u Srbiju (zajedno sa jednim Grkom) 11. jula 1817, dolazi kod svoga kuma Vujice Vulićevića (koji ga skriva u Radovanjskom lugu) i traži da se sastane sa Milošem radi dogovora o zajedničkoj akciji.
Miloš, umesto dogovora sa svojim bivšim vođom Prvog ustanka, naređuje da se Karađorđe ubije, pravdajući to „državnim razlozima“. Egzekutori su naređenje izvršili noću između 25. i 26. jula 1817. u mestu Radovanju kod Smedereva. Tom prilikom pogubljeni su (ubijeni) Karađorđe i njegov pratilac Grk.
Posle Karađorđeve smrti ostaje njegov sin Aleksandar I Karađorđević. On je zajedno sa roditeljima proveo svoju mladost u emigraciji. Vratio se iz Rusije (Hotin) u Srbiju 1839, kada je bio star 33 godine.
Lepo je primljen od Obrenovića i prvo je postao član suda, a kasnije i poručnik — ađutant kneza Mihaila. „Igrama“ velikih sila, preko Tome Vučića, Avrama Petronijevića i ustavobranitelja, Aleksandar je doveden na vlast
(B92)[adsenseyu5][adsenseyu5]
