Moćni Himalaji, poznati i kao „krov sveta“, uzdižu se na neverovatnu visinu, ponekad nestajući među oblacima. Neki od najviših vrhova su upravo tamo, uključujući Mont Everest, koji je sa 8.849 metara najviša planina na svetu.
Na ovim rekordnim nivoima, vazduh je razređen, a temperature ekstremne. Zemlja je suva i smeđa, a čini se da je tako od davnina. Lepo smo rekli, čini se, jer upravo tamo, stotinama kilometara od najbližeg mora, istraživači su naišli na morske fosile.
Otkud fosilizovane ribe na Himalajima?
Dolina Spiti je puna dokaza koji datiraju od pre 540 miliona godina i privlači paleontologe iz celog sveta.
U Nepalu se amoniti (morski glavonošci sa školjkama) nalaze duž korita reke Kali Gandaki. Takođe, smeli penjači koji su bili na vrhu Mont Everesta doneli su stene u kojima su otkriveni fosili morskih ljiljana.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Teško je zamisliti da je ovo ogromno prostranstvo zemlje, sa surovom klimom, nekada bilo bogato okeansko dno, sa ribama i morskim stvorenjima kao stanovnicima. Da bismo ovo razumeli, moramo prvo znati kako su nastali Himalaji.
Naučno objašnjenje
Pre eona, desio se veliki geološki događaj nazvan kontinentalni drift. Pre toga, svet kakav poznajemo nije postojao. Umesto toga, postojali su superkontinenti, ili džinovske kopnene mase koje su bile deo kontinenata koje danas poznajemo. Indija je bila deo Gondvane – koja je uključivala Australiju, Afriku, Antarktik, Indiju i Južnu Ameriku.
U relativno bližem vremenskom periodu, pre 150 miliona godina, Indija se odvojila od Gondvane i počela da se kreće ka severu, bliže Evroaziji.
Tetidno more, koje se nalazilo između dva oblika reljefa, imalo je bogat i raznolik morski život. Bilo je potrebno oko sto miliona godina da se ova dva oblika reljefa sudare, ali kada su se to dogodilo, sa takvom snagom su se guste kore oba, zgnječene ogromnom silom, podigle uvis, formirajući planine koje su se uzdizale odozdo, sa mora.
I danas su slojevite stene Himalaja bogate fosilima stanovnika koji su nekada naseljavali more Tetid, kao i fosilima ostataka koralnih grebena i morskog bilja. Otkriće ovih fosila ne samo da otkriva istinu o poreklu ovih planina, već i da je put do krova sveta nekada bio dubok kao okean!
Aluzija na biblijske poplave?
S obzirom na ogromne vremenske periode u razdvajanju kontinenata, nemoguće je da su fosilizovane ribe sa Himalaja tamo dospele u vreme Noe, ali da li ste znali da Biblija zaista opisuje dve velike poplave, a ne samo jednu?
Ovaj drugi — ili bolje rečeno, prvi — „potop“ je opisan u Postanku 1. Poglavlje opisuje dva perioda „stvaranja“: početno stvaranje zemlje i univerzuma (stih 1); kataklizmičko uništenje tog sveta (stih 2); i od 3. stiha nadalje, ponovno stvaranje zemljine površine.
Ono što se dogodilo u intervalu između Postanka 1:1 i 2. stiha detaljno je opisano u drugim stihovima i čini fascinantnu studiju. Biblija opisuje pobunu anđela koja je uništila „lice zemlje“, zahtevajući naknadno ponovno rođenje.
Prema nekim proučavaocima biblije, početno stvaranje sveta i kasnije uništenje savršeno se uklapaju u otkrića koja su kulminirala u eri mezozoika — dobu dinosaurusa, dobu gmizavaca i njihovom katastrofalnom kraju. A period od ponovnog stvaranja do Nojevog potopa odlično se uklapa u ono što je poznato kao era kenozoika – doba sisara, čoveka i ledeno doba.
I pored ovih ekvivalencija, važno je podvući da je značajan deo prirode događaja uništenja iz Postanka 1:2 uključivao poplave: „I zemlja beše bez oblika i prazna, i tama beše na licu bezdan, i Duh Božiji se kretao po licu vode.“
Ovo je, ističu egzegeti, indikacija katastrofalne praistorijske poplave, na koju bi mogao uticati drift kontinenata o kome nam nauka govori – koji je inicirao rascep superkontinenata Laurazije i Gondvane, što odgovara početnom formiranju Himalaja. Uostalom, u svetim spisima se čitaju reči – na hebrejskom – tohu i bohu („otpad“ i „razlaganje“), što implicira nedostatak forme i opšti planetarni haos.
Poglavlje zatim opisuje rekreaciju, odvajanje kopna od mora, „odvajanje vode od voda“ (stih 6) da bi se „pojavilo suvo tlo“ (stih 9).
Nauka i religija
Ovih dana, mnogi u zapadnom svetu smatraju da je priča o potopu – koja se takođe pominje u drugim kulturama – suluda. Ali zamislite da se vratite u prošlost i dođete na ideju da morsko dno „migrira“ iz Afrike, da će se sudariti u Aziju i postati najviši komad na Zemlji. Na mnogo načina, ta teorija je zvučala smešno praktično sve do 1960-ih.
Što se tiče „himalajske ribe“, one su svakako dokaz promenljive moći tektonskih ploča i pomeranja kontinenta. Kao što smo videli, oni ne dokazuju da je dobro poznati Nojev potop prekrio Mont Everest baš kao što je danas. Međutim, ako neko mora verovati onome što je rečeno u biblijskom Postanku, ovi morski fosili se poklapaju – čak i jednostavnijim rečima – sa onim što je rečeno o globalnom „prvom potopu“ tokom stvaranja sveta.
Poplave u budućnosti
Ali, velike poplave koje su se desile u prošlosti, ponoviće se jednog dana. Barem su tako, nedavno, izjavili istraživači sa Univerziteta Harvard, koji su sproveli seriju simulacija gde su povećali temperaturu površine okeana na 54,4 stepena – uvećavajući prisustvo CO2 u atmosferi 64 puta, ili povećavajući sjaj Sunca za oko 10 procenata.
Kao rezultat toga, otkrili su da je u dalekoj prošlosti, kada polovi nisu ni postojali, Zemlja možda iskusila intenzivne periode suše praćene ogromnim olujama širokim hiljadama kilometara.
Ovi uslovi će ponovo biti prisutni nekoliko stotina miliona godina od sada, kako Sunce sija sve jače i jače. Tako će doći vreme kada će se poplave i ribe vratiti na Himalaje.
Webtribune.rs
