Kako sprečiti aktivne pripadnike armije da ne prihvate rezultate predsedničkih izbora? Bilo bi naivno pomisliti da se vojni establišment nije pripremio za sve moguće scenarije koji bi mogli da se dogode posle 5. novembra, uključujući potpuni kolaps lanca komandovanja podeljenog po partijskim linijama. A to bi značilo i prvi vojni udar u američkoj istoriji.
Američka politička scena je poslednjih godina ispunjena nezapamćenim izlivima nasilja, ekstremizam obeležava atmosferu uoči izbora 5. novembra, pa se sve glasnije postavlja jedno pitanje: kakva je u ambijentu naelektrisane polarizacije pozicija vojnog establišmenta?
Pitanje nije teoretsko jer postoji sasvim opravdana bojazan od nasilnih sukoba pristalica dvoje kandidata, koji mogu da vode najgorem scenariju: da kandidat koji izgubi odbije da prihvati rezultate i sebe proglasi pobednikom. Sjedinjene Države našle bi se u situaciji dvovlašća: jedne regularne i druge vlasti u senci, a njihov konflikt mogao bi da nosi potencijal za ozbiljne socijalne nerede.
Amerika je kroz sve to prošla 2020, kad je Donald Tramp tvrdio da su izbori pokradeni i kada je 6. januara 2021. nemo posmatrao rušilački nalet svojih pristalica na zgradu Kongresa koji je delovao kao predigra puča. Većina republikanaca i danas prihvata njegova tumačenja o krađi.
Tramp odbija da jasno odgovori da li bi prihvatio pobedu Kamale Haris. Nije isključio mogućnost nasilja ukoliko izgubi. „Ukoliko ne pobedimo, znate, sve zavisi”, izjavio je u aprilu za magazin „Tajm” a svojim biračima je već poručio da bi mogao da izgubi samo zbog prevare i krađe.
Agencija Rojters identifikovala je najmanje 300 slučajeva političkog nasilja od vremena napada na Kapitol, uključujući 51 incident ove godine. O nekim slučajevima, poput dva pokušaja atentata na Trampa ili pucnjave na štabove demokrata u Arizoni, izveštavalo se naširoko. Drugi su prolazili manje-više neopaženo, ali su registrovani.
Reč je o najvećem povećanju političkog nasilja u poslednjih pola veka, a u ambijentu opšteg nepoverenja incidenti lako mogu da dobiju nesagledive proporcije. Ovo posebno važi za „prevrtljive države”, u kojima je margina pobede jednog ili drugog kandidata veoma mala.
Tramp jeste radikalizovao svoje pristalice, ali je istovremeno regrutovao i mnoge „hejtere”, koji pripadaju demokratama i spremni su za obračun.
SAD nisu u građanskom ratu, mada ima onih koji misle da su na putu prema njemu, pa se uvećava strah od nečeg što Amerikanci nikada nisu doživeli u svojoj istoriji: vojnog udara. Kako će se ponašati vojni establišment u vremenima političkog nasilja koje bi posle glasanja moglo da eksplodira? Da li bi u takvim okolnostima intervenisala vojska?
Armija je disciplinovana i po američkom Ustavu je pod kontrolom glavnokomandujućeg predsednika i pod civilnim nadzorom Kongresa. Šta ukoliko dvoje istovremeno tvrde da su predsednici?
Nedavna istorija, posebno tokom Trampovog mandata, ukazuje na rizike. Tada su vodeće ličnosti vojske, aktivne i u penziji, pokušavale da ubede predsednika da odustane od nekih svojih opasnih ideja. Recimo oko budućnosti NATO-a.
Kritičari Trampove administracije bili su zadovoljni pozicijom armijskih lidera, ali pristalice Trampa, i on lično, verovali su da vojska potkopava njegovu političku agendu i pokušava da spreči da je realizuje u praksi.
Onda su, po najradikalnijem scenariju, Trampove pristalice predlagale da vojska preuzme glasove s biračkih mašina kako bi se dokazala prevara. Nacrt takvog dokumenta nađen je u Beloj kući i odmah predat kongresnom komitetu koji ispituje događaje 6. januara.
Tek kad je Tramp napustio Belu kuću odbacujući angažman vojske, postalo je jasno da je on od te ideje odustao jer je shvatio da mu neće pomoći da zadrži položaj.
Vojni establišment deluje spremno da interveniše u politici, posebno ukoliko je unija u opasnosti. Pitanje je, međutim, ko određuje šta je opasnost. Mnoge zastave Konfederacije koje se vijore od Teksasa do juga Kalifornije ukazuju da je Tramp spreman da proglasi „opasnost” i da pozove armiju da joj se suprotstavi.
On se često oslanja na zapaljivu retoriku preteći da će svoje političke rivale poslati na sud i da će rasporediti armiju protiv „radikalne levice” koju naziva „unutrašnjim neprijateljima”.
Predsednik SAD može da se osloni na federalni zakon koji mu omogućava da u svakoj državi rasporedi armiju i snage Nacionalne garde pod određenim okolnostima, poput velikih građanskih nemira. Tramp želi snažnu centralizovanu vlast i oko pitanja koja su dugo bila van federalne kontrole.
Kritičari smatraju da su neki od njegovih konfuznih predloga bukvalno suprotni zakonima i prihvaćenim principima, ali prihvataju da njegova populistička retorika nije isprazna i da mora da bude shvaćena ozbiljno.
Militantnost koju je Tramp ispoljio tokom demonstracija posle ubistva Afroamerikanca Džordža Flojda 2020. pokazala je koliki je njegov oslonac na silu. Otkako je izgubio vlast ponavljao je da mu je žao što nije po zemlji rasporedio vojsku i da se neće ustručavati da to učini ukoliko se vrati u Belu kuću.
Tramp duže od godinu dana predstavlja svoju autoritarnu viziju drugog mandata, fokusirajući sa na nedovršene poslove. Jedna od ideja govori o raspoređivanju armije da se suprotstavlja nasilju na ulicama, da razbija kriminalne bande i pomaže u deportaciji miliona imigranata.
„Tokom 2016. rekao sam da sam ja vaš glas”, izjavio je Tramp na jednom predizbornom mitingu u Teksasu. „Danas dodajem: ja sam vaš ratnik. Ja sam vaša pravda. Za one kojima su učinjene nepravda i izdaja, ja sam vaša odmazda.” Armija u njegovoj viziji ima svoju ulogu koja bi izlazila iz okvira Ustava.
Postizborni scenario je zabrinjavajući, što priznaju i generali koji ne isključuju mogućnost aktiviranja „Zakona o pobuni”, koji bi vojni establišment suprotstavio podeljenom društvu. To nosi opasnost od podela unutar armije čiji su pripadnici članovi istog tog društva.
Vojska bi se politizovala, a socijalne i političke podele bi se produbile. Amerika bi mnogo izgubila ukoliko bi oružane snage odustale od sopstvene neutralnosti.
Decembra 2021. trojica visokih penzionisanih vojnih lidera objavila su kolumnu u „Vašington postu” zalažući se da vojska učini više kako bi sprečila aktivne pripadnike armije da ne prihvate rezultate predsedničkih izbora.
Opasnost je da podrže neki budući udar, novi Rajhstag – koji bi mogao i da uspe. No, bilo bi naivno pomisliti da se vojni establišment nije pripremio za sve moguće scenarije koji bi mogli da se dogode posle 5. novembra.
Uključujući potpuni kolaps lanca komandovanja podeljenog po partijskim linijama. A to bi značilo i prvi vojni udar u američkoj istoriji.
Boško Jakšić (Politika.rs)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
