Ruski Orešnik projektil, hipersonična raketa opremljena višestrukim bojevim glavama (MIRV), nedavno je izazvao značajnu pažnju nakon napada na ukrajinsku fabriku u Dnjepru.
Ovaj događaj ponovo je otvorio pitanje efikasnosti i buduće upotrebljivosti tradicionalnih nosača aviona u modernim ratnim sukobima, posebno kada su suočeni sa sve naprednijim raketnim tehnologijama.
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
Orešnik je demonstrirao moć „efekta zasićenja“ – precizni udar usmeren na široko područje, pri čemu cilj postaje gotovo nemoguć za odbranu.
Kako piše National Interest, napad na Južmaš fabriku, koja se prostire na preko 2,87 kvadratnih milja, pokazao je da Orešnik nije samo precizan već i razorno efikasan.
Raketa, koja dostiže brzine između Mah 10 i Mah 11 (7,610–8,450 mph), ne zahteva apsolutnu preciznost kako bi neutralisala metu poput nosača aviona.
Poređenja radi, Nimitz-klasa nosača aviona, sa maksimalnom brzinom od 30 čvorova (34.5 mph), ne može ni teoretski pobeći raketi ovakve brzine.
Hipersonične rakete ne moraju da potapaju nosač aviona; dovoljno je da ga oštete do mere neoperativnosti, primoravajući ga da se povuče na popravku.
Relativni troškovni aspekt dodatno komplikuje opravdanje za dalju proizvodnju nosača aviona. Procenjuje se da je cena proizvodnje Orešnik rakete slična ruskom Yars ICBM projektilu, koji je 2011. godine koštao oko 30 miliona dolara, što u 2023. godini iznosi oko 40,3 miliona dolara.
S druge strane, cena izgradnje jednog nosača aviona klase Nimitz kreće se od 6,2 do 11,2 milijarde dolara. Ovo znači da Rusija za svaki američki nosač aviona može da proizvede između 154 i 278 Oreshnik raketa, čime se jasno pokazuje ekonomska neodrživost velikih brodova u ovakvom scenariju.
U svetlu ovih promena, sve se više pažnje posvećuje Lun-klasi ekranoplana, tehnologiji koju je dizajnirao sovjetski inženjer Rostislav Aleksejev.
Ova neobična vozila, poznata i kao „Caspian Sea Monster“, predstavljaju jedinstven spoj karakteristika brodova i aviona. Ekranoplani koriste efekat tla, što im omogućava da lete tik iznad površine mora (oko 4 metra iznad) pri velikim brzinama do 342 mph, dok istovremeno imaju relativno veliki kapacitet nosivosti od 100 tona.
Njihova blizina površini mora čini ih teškim za otkrivanje radarskim sistemima, što ih čini posebno pogodnim za brze napade.
Originalno dizajnirani za nošenje P-270 Moskit protivbrodskih raketa, ekranoplani su bili zamršena tehnologija koja je preuranjeno penzionisana usled ekonomskih pritisaka nakon raspada Sovjetskog Saveza.
Ipak, moderni razvoj raketne i dron tehnologije otvara vrata za njihovu ponovnu upotrebu u savremenom ratovanju. Ovi brzi i teško uočljivi brodovi mogli bi se koristiti za brze udare na neprijateljske ciljeve, nakon čega bi se povlačili pre nego što neprijatelj stigne da odgovori.
Poređenje troškova dodatno ide u prilog ekranoplanima. Cena proizvodnje jednog ekranoplana mogla bi biti slična ceni proizvodnje velikog teretnog aviona poput Antonov An-124 Ruslan, koji košta između 50 i 90 miliona dolara.
Ovo znači da se za cenu jednog nosača aviona klase Nimitz može proizvesti između 69 i 373 ekranoplana. Pored toga, njihova visoka mobilnost i mogućnost brze evakuacije smanjuju rizik od velikih gubitaka u slučaju napada, što ih čini znatno isplativijim rešenjem u odnosu na nosače aviona.
Kritičari ekranoplana često ukazuju na njihovu ograničenu nosivost u poređenju sa nosačima aviona. Međutim, uz savremeni razvoj bespilotnih letelica i raketa, ovo ograničenje postaje sve manje značajno.
Dronovi i rakete su znatno lakši, manji i jeftiniji od tradicionalnih borbenih aviona, a ekranoplan opremljen ovim tehnologijama mogao bi efikasno da preuzme ulogu nosača aviona.
Umesto velikog, sporog nosača koji polako dolazi do mete, ekranoplani bi brzo stigli do cilja, ispalili svoju „salvu“ i povukli se, čineći ih znatno težim za napad.
Suočeni sa sve naprednijim raketnim tehnologijama, nosači aviona postaju sve ranjiviji i manje isplativi. Istorija bi mogla pokazati da je ekranoplan bio tehnologija ispred svog vremena, čije vreme tek dolazi.
Kombinacija njihove brzine, niske vidljivosti i relativno niske cene čini ih privlačnim rešenjem za moderne izazove pomorskog ratovanja.
Možda je vreme da „Čudovište sa Kaspijskog mora“ ponovo zaživi i postane ključni igrač u budućim pomorskim strategijama.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
