Putinov rejting je visok, ali je opao tokom protekle godine. Pad je uglavnom vezan za domaću politiku.
Javnost očigledno vidi nedavnu ekonomsku politiku Kremlja kao nastavak katastrofalnih politika koje je Vašington nametnuo Rusiji devedesetih godina, kada je Rusija bila preplavljena spoljnim dugom, a državna imovina privatizovana i opljačkana od strane oligarha koje je sponzorisao Zapad i koji su se obogatili prodajom imovine strancima analizira Pol Krejg Roberts
Rejting Putina i vlade opao je kao odgovor na nedavna povećanja starosne granice za penzionisanje i poreza na dodatu vrednost. Prethodnici su izrazili zabrinutost za penzijsko osiguranje i podsetili Ruse na kolaps sovjetskih penzija.
[adsenseyu1]
Ovo je smanjilo raspoloživi dohodak potrošača i smanjilo potrošačku potražnju i stopu ekonomskog rasta. Ove politike predstavljaju štednju nametnutu domaćem stanovništvu, a ne stranim kreditorima i odražavaju neoliberalni stav da štednja dovodi do prosperiteta.
Rusija doživljava odliv kapitala zbog otplate kredita ruskog privatnog sektora zapadnim kreditorima. Rusija se sočava sa odlivom kapitala, većim od 25 milijardi dolara godišnje od početka 1990-ih, akumulirajući do preko triliona dolara. Taj novac je mogao biti uložen u samu Rusiju kako bi se podigla produktivnost i životni standard njenih građana. Odliv stavlja rublju pod pritisak, a isplate kamata izvlače novac iz zemlje daleko od ruske upotrebe. Da nije bilo ovih odliva, vrednost rublje i ruske plate bi bila veća.
Sankcije SAD-a daju Rusima sve razloge da ne vrate svoje inostrane pozajmice; ipak, Rusi nastavljaju da omogućavaju sopstvenu eksploataciju od strane stranaca, jer su im neoliberalni ekonomisti rekli da ne postoji alternativa.
Ekonomski problemi Rusije nastali su zbog pljačke zemlje tokom godina Jeljcina, zbog nametanja neoliberalne ekonomije od strane Amerikanaca, i zbog finansijalizacije usled privatizacije.
Ruska berza postala je miljenik Zapada sredinom devedesetih godina prošlog veka, jer su nedovoljno iskorišćene rudnike, naftu i infrastrukturu prodali za delić njihove vrednosti strancima, čime su ruski prihodi iz inostranstva prebačeni u inostranstvo umesto da se prihodi ulože u Rusiju. U stvari, Rusima je rečeno da će njihova zemlja da se obogati tako što će da puste kleptokrate, oligarhe i njihove američke i britanske berzanske posrednike da naprave stotine milijardi dolara privatizacijom javnih dobara Rusije.
Vašington je iskoristio lakovernu i verujuću Jeljcinsku vladu da načini što više političke i ekonomske štete Rusiji. Zemlja je rastrgana. Istorijski delovi Rusije, kao što je Ukrajina, bili su razdvojeni u odvojene zemlje. Vašington je čak insistirao da Krim, dugo deo Rusije i luka tople vode u zemlji, zadrži Ukrajina kada je Sovjetski Savez bio raskomadan.
Štednja ljudi uništena je hiperinflacijom. Privatizacija nije bila praćena novim investicijama. Ekonomija nije bila industrijalizovana, već finansirana. Prihodi od privatizacije deponovani su od strane ruske vlade u privatne banke gde je novac korišćen za privatizaciju još ruskih sredstava.
Bankarski sistem je tako služio za finansiranje prenosa vlasništva, a ne za finansiranje novih investicija, a sredstva su prebačena u inostranstvo. Rusija je pretvorena u finansijsku koloniju u kojoj su prokonzuli stvorili bogatstvo na vrhu.
Danas se privatizacija nastavlja u de fakto privatizaciji javnih dobara, kao što je naplaćivanje naknada za korišćenje saveznih autoputeva. Kako su Amerikanci ispirali mozak ruskoj ekonomskoj struci, zemlja je lišena ekonomskog rukovodstva.
Više puta smo istakli da je besmisleno da se Rusija zadužuje pozajmicama iz inostranstva kako bi finansirala investicije. Rusima je prodata roba i centralna banka ne može štampati rublje, osim ako rublja ne bude podržana dolarima. Ovaj savet je sprečio Rusiju da koristi sopstvenu centralnu banku za finansiranje javnih infrastrukturnih i privatnih investicionih projekata štampanjem rubalja. Drugim rečima, Rusija možda nema centralnu banku.
Očigledno, ruski ekonomisti ne shvataju da Rusija ne troši pozajmljene strane valute unutar Rusije. Ako Rusija uzme strani kredit, pozajmljeni novac ide u rezerve centralne banke. Centralna banka zatim izdaje ekvivalent rublje koji će se potrošiti na projekat, a trošak projekta se povećava besmislenom kamatom koja se plaća stranom zajmodavcu.
Može se reći da je Ekonomsom institutu ruske akademije nauka toliko ispran mozak od strane neoliberalne ekonomije da su njihovi umovi zatvoreni za ispravljanje politika. Neuspeh ruskog ekonomskog rukovodstva nameće mnogo više troškova ruskoj ekonomiji nego sankcije Vašingtona.
Intelektualno vođstvo je slabo, a mnogi u intelektualnoj klasi favorizuju integraciju sa Zapadom, a ne sa Istokom. Biti deo Zapada bio je važan cilj još od perioda Petra Prvog i Katarine Velike, a ruski atlantistički integratori ne mogu napustiti drevni cilj. Ovaj cilj više nema smisla. Ne samo da podrazumeva rusko vazalstvo, već i Evropa više nije centar moći. Istok raste, a Kina je centar i biće sve dok se Kinezi ne unište kopiranjem zapadne neoliberalne politike finansiranja ekonomije.
Iako je Putin lider i uviđa svrhu Rusije, mnogi zvaničnici koriste svoju kancelariju ne u službi Rusije, već u službi sopstvenog bogatstva, od čega se većina nalazi u inostranstvu. Korupcija i pronevera izgledaju kao svrha mnogih funkcionera. Mnoge članove vlade prate skandali koji se loše odražavaju na Putina i Medvedeva.
Popularnost ruske vlade bila je na vrhuncu kada je vlada pokazala da ima inteligenciju i volju da ponovo uključi Krim u Rusiju. Međutim, ruska vlada, nadajući se da će uveriti Vašington i Evropu, odbila je zahteve Luhanska i republike Donjeck da se ponovo uključe u Rusiju.
Ruski nacionalisti, većina stanovništva, smatrali su da je to zaustavljanje Zapada. Štaviše, odluka ruske vlade dovela je do vojnog napada Ukrajine na otcepljene republike i na naoružavanje Ukrajine od strane Zapada. Umesto odlučne akcije, ruska vlada je omogućila nastavak sukoba koji može da iskoristi Vašington. Ruski narod to razume čak i ako vlada ne.
Ako ne pokaže čvrstoću, ruska vlada ohrabruje sistem oligarhe koji žele vladu koju mogu koristiti za svoje uske interese. Njihovi interesi uključuju učešće u sistemu zapadne pljačke poznate kao „globalizam“. Ove klijentske elite Zapada suprotstavljaju se moćnoj ruskoj državi koja se može afirmisati na svetskoj sceni i ponuditi alternativnu politiku pljačke Zapada. Uticaj ove uske interesne grupe na vladinu politiku pokazuje da je ruska vlada kompromitovana.
Putin pokušava da se oslobodi pritiska Zapada usmeravajući ekonomsku orijentaciju Rusije na Istok. Njegovim naporima pomažu američke sankcije. Ali, Rusija je i dalje dovoljno zarobljena u zapadnom sistemu da bi bila ranjiva na sankcije i samo se polako izvlači.
Komentatori razmatraju različite aspekte ruskih poteškoća i transformacija u silu sa nogom i na Zapadu i na Istoku. Ono što je neprihvatljivo jeste da je ruska ekonomska politika ograničena – zaista, osakaćena – neoliberalnim ispiranjem mozga od strane američkih ekonomista 1990-ih.
[adsenseyu4]
Shodno tome, Rusija je oslabljena ekonomskom politikom koja podstiče privatizaciju i strano vlasništvo, kao i finansijskom ekonomskom rentom, odnosno tokovima prihoda koji nisu rezultat produktivnih investicija, već faktora kao što su lokacija i porast vrednosti zbog razvoja javne infrastrukture, kao što je put izgrađen preko privatne imovine. U finansiranoj ekonomiji kredit se koristi za prenos vlasništva nad imovinom, umesto da se finansiraju nova postrojenja i oprema i izgradnja infrastrukture.
Ruska vlada i centralna banka zaslepljene su činjenicom da ruski infrastrukturni projekti i privatne investicije ne zavise od pozajmljivanja dolara u inostranstvu ili sticanjem dolara prodajom ruskih sredstava strancima. Takvi projekti mogu biti finansirani od strane ruske centralne banke štampanjem rublje. Novac koji ulazi u produktivne projekte koji povećavaju proizvodnju nije inflatoran. Uopšteno govoreći, takvi projekti smanjuju troškove.
Da bi Rusija uspela, potrebna joj je ekonomska re-edukacija i vlada koja nalazi svoj položaj u ruskom nacionalizmu i obeshrabruje zapadne provokacije čvršćim odgovorima.
Naše mišljenje je da zapadni svet, u stvari čitav svet, ima interesa od Rusije koja je prejaka da bi bila napadnuta ili izazvana jer je snažna Rusija jedini način da se zaustavi zapadna agresija koja vodi do nuklearnog rata.
Webtribune.rs
