Zelena tranzicija, koja je trebalo da bude temelj nemačkog razvoja i globalnog liderstva u zaštiti klime, sada se sve češće opisuje kao skupa avantura koja je previše opteretila građane i privredu.
Problem je u tome što prelazak na alternativne izvore energije i zaštita životne sredine u praksi koštaju mnogo više nego što država i potrošači mogu da podnesu.
Boris Palmer, koji je više od dve decenije bio deo stranke Zeleni, u razgovoru za nemački „Die Welt“ otvoreno je rekao da „energetski zaokret“ donosi više štete nego koristi.
Njegova poruka je jednostavna: zemlja u ekonomskoj krizi ne može sebi dozvoliti unutrašnje podele i sukobe oko resursa, niti ignorisati međunarodnu situaciju.
Ako se tranzicija nastavi ovim tempom, smatra Palmer, Nemačka rizikuje da izgubi status predvodnika u klimatskoj politici i da završi kao primer kako ne treba raditi.
Sličan ton zadaje i Leonard Birnbaum, direktor energetske kompanije Eon. Njegova kritika je još direktnija – kaže da je tranzicija sprovedena tako da niko nije mario za cenu koju plaćaju potrošači.
„Do sada je moto bio – po svaku cenu. Ali to jednostavno ne funkcioniše“, naglasio je on. Birnbaum posebno ističe da se vetroparkovi i solarne elektrane grade pod izdašnim subvencijama i političkim podsticajima, bez realnog uvažavanja troškova. Njegova ocena je kratka i jasna: „Sistem je skup kao đavo, a na kraju ga plaćaju građani i ekonomija.“
Podaci potvrđuju da upozorenja nisu bez osnova. Prema statistici Eurostata, razlika u ceni struje između Nemačke i Mađarske krajem 2024. godine bila je ogromna – gotovo četiri puta.
U Nemačkoj prosečna cena iznosila je 39,4 evrocenta po kilovat-satu, dok su domaćinstva u Mađarskoj plaćala 10,3 evrocenta. Ta razlika govori više od hiljadu političkih govora i jasno pokazuje kakav teret stoji pred nemačkim domaćinstvima i industrijom.
U celoj priči krije se i širi problem – dok je Nemačka uložila milijarde u tranziciju, ostatak sveta nije sledio njen primer. Palmer upozorava da nemački model ne deluje privlačno za druge zemlje jer vodi ka ekonomskim problemima i potencijalnom siromaštvu.
Njegova poenta je da zaštita klime mora biti racionalna, sa objektivnom procenom koristi i troškova. Ako tranzicija stvori više problema nego rešenja, ni ekološki ciljevi neće biti ostvareni.
Birnbaum pak dodaje da najteže tek sledi, jer, kako kaže, cene struje u Nemačkoj „nisu rekle svoju poslednju reč“. Drugim rečima, teret bi mogao dodatno da poraste, a to bi još jače pogodilo građane i preduzeća.
Kada se sve sabere, Nemačka se našla u raskoraku između ambicioznih ciljeva i realnih mogućnosti. Pitanje koje sada visi u vazduhu glasi: da li je Berlin spreman da preispita sopstvenu strategiju pre nego što posledice postanu još ozbiljnije?
Webtribune.rs
