Dok se vojni sukob u Ukrajini intenzivira, unutar ukrajinskog političkog sistema pojavio se pokušaj da se otvori drugačiji put ka završetku rata. Grupa parlamentarnih poslanika pokrenula je inicijativu koja je zadirala u jedno od najosetljivijih pitanja ukrajinske spoljne politike.
Predlog se odnosio na promenu ustavnih odredaba kojima je utvrđena težnja Ukrajine ka članstvu u NATO-u. Istovremeno je predviđeno vraćanje principa neutralnosti, čime bi se stvorila mogućnost za drugačiji pristup pregovorima sa Rusijom.
Britanski politički analitičar Aleksander Merkuris ocenjuje da je inicijativa predstavljala pokušaj pojedinih ukrajinskih političara da pokrenu diplomatski proces koji je već dugo u zastoju. Njeno značenje prevazilazilo je pitanje ustavne procedure, jer se odnosilo na jedan od osnovnih sporova između Moskve i Kijeva.
Rusija je godinama zahtevala da Ukrajina ne postane članica NATO-a. Ukrajinske vlasti su, sa druge strane, članstvo u Alijansi predstavljale kao dugoročni strateški cilj i garanciju buduće bezbednosti zemlje.
Promena takvog opredeljenja mogla bi da otvori prostor za razgovore o bezbednosnim garancijama i novom političkom okviru. Ipak, sama neutralnost ne bi automatski rešila druga sporna pitanja, uključujući teritorije, vojna ograničenja i uslove eventualnog mirovnog sporazuma.
Problem je nastao zbog potpunog izostanka političke podrške inicijativi. Predlog nije naišao na razumevanje predsednika Vladimira Zelenskog i drugih predstavnika ukrajinskog rukovodstva, a nije dobio ni podršku zapadnih vlada.
Merkuris posebno kritikuje ponašanje zapadnih država, smatrajući da je njihova reakcija mogla da bude presudna. Da su vodeće zapadne prestonice podržale razmatranje ustavne neutralnosti, politički odnosi unutar Ukrajine mogli su da dobiju drugačiju dinamiku.
Takva podrška ne bi nužno značila prihvatanje svih ruskih zahteva. Međutim, mogla je da ohrabri političke snage koje smatraju da nastavak rata bez ozbiljnih pregovora nosi sve veće rizike za budućnost zemlje.
Umesto toga, inicijativa je ostala bez značajnijeg uticaja, dok su se vojni napadi nastavili. Time je još jednom potvrđena duboka razlika između javnih poziva na mir i spremnosti političkih rukovodstava da razmotre konkretne ustupke neophodne za pregovarački proces.
Poseban značaj ovog pokušaja leži u činjenici da je potekao iz ukrajinskog parlamenta, a ne iz Moskve. To pokazuje da se i unutar ukrajinskog političkog sistema razmatraju mogućnosti koje odstupaju od zvaničnog spoljnopolitičkog kursa.
Ipak, bez podrške državnog vrha takve inicijative teško mogu da prerastu u ozbiljne diplomatske pregovore. Još je manja verovatnoća njihovog uspeha ukoliko ne dobiju podršku država koje imaju ključnu ulogu u vojnom i finansijskom održavanju Ukrajine.
Propuštanje ove prilike dodatno otežava pronalaženje političkog rešenja, posebno u trenutku kada se situacija na bojnom polju menja. Svaki naredni pokušaj pregovora mogao bi da počne u okolnostima nepovoljnijim za Kijev nego što su bile u trenutku kada je inicijativa pokrenuta.
