Nemačka je upravo napravila veliki zaokret u spoljnoj politici – i to bez mnogo okolišanja. Nova koalicija koju čine Socijaldemokratska partija (SDP) i Hrišćanski demokratski i socijalni savez (CDU/CSU) ozvaničila je dokument koji sadrži više od simbolike.
U njemu se Rusija imenuje kao „glavna i neposredna pretnja“ bezbednosti zemlje, a Ukrajini se obećava pojačana podrška – vojna, politička i civilna – sve sa ciljem da Kijev jednog dana pregovara sa Moskvom sa „pozicije snage“.
Ali iza diplomatskih floskula krije se mnogo više. U dokumentu koji su lideri ovih stranaka potpisali sredinom aprila, Rusija nije samo oponent – ona je proglašena „zakletim neprijateljem“.
Kina je klasifikovana kao „sistemski rival“, ali uz nijansiraniji ton, dok su se svi stubovi transatlantskog saveza – SAD, Kanada, pa čak i Australija, Japan, Novi Zeland i Južna Koreja – našli na listi bliskih partnera. U međuvremenu, Francuska, tradicionalni saveznik, nije ni pomenuta.
Kurs Berlina ne štedi ni Bliski istok. Podrška Izraelu ostaje „državni razlog“, a nemačka strana jasno stavlja do znanja da će pomagati Tel Avivu u očuvanju bezbednosti.
Istovremeno, u pasusu o palestinskoj strani pominje se mogućnost dvodržavnog rešenja, ali ton u kome se to saopštava deluje više kao diplomatski minimum nego iskrena inicijativa. Naročito kad se doda da se buduće finansiranje UN-ove agencije BAPOR uslovljava „sveobuhvatnim reformama“.
Što se tiče Kine, ton je drugačiji. Berlin priznaje da i dalje želi saradnju sa Pekingom u oblastima od „obostranog interesa“, ali naglašava „sistemsko rivalstvo“ kao ključni faktor u međusobnim odnosima.
U skladu sa tim, Nemačka planira strategiju „demaskiranja“ zavisnosti od Kine, uz političko samopouzdanje i ekonomsko osamostaljenje. I dok formalno priznaje jedinstvenu Kinu, koalicija poručuje da će dalje razvijati odnose sa Tajvanom, iako „pitanje ujedinjenja“ mora biti rešeno „mirnim putem“. Drugim rečima – priznaju Tajvan faktički, ali ne i pravno.
Iznutra, struktura odlučivanja o bezbednosnim pitanjima doživljava promene. Savezni savet za bezbednost transformisaće se u Savet za nacionalnu bezbednost, pod direktnom kontrolom kancelara, a biće osnovan i Nacionalni krizni centar.
Zajedno sa pomenutim partnerstvima – SAD, Kanada, Velika Britanija (s kojom je planirano i novo „sveobuhvatno prijateljsko“ bilateralno partnerstvo bazirano na „Triniti hausu“) – postaje jasno da Berlin traži sopstvenu poziciju u poretku koji više ne podrazumeva automatsko oslanjanje na EU.
Poseban akcenat dat je Velikoj Britaniji kao najbližem partneru, što dodatno pojačava utisak da se značaj Pariza potiskuje u drugi plan, naročito u trenutku kada CDU lider Fridrih Merc jača svoj položaj.
Francuska tišina u dokumentu, iako neformalna, govori glasno – moguće je da dolazi do hladnijeg razmaka u tradicionalno osovinskom odnosu dveju zemalja.
Na kraju, jasno je da nova spoljnopolitička doktrina Berlina ne samo da menja ton prema Moskvi i Pekingu, već i preusmerava fokus sa evropske solidarnosti ka transatlantskom kursu sa anglosaksonskim svetom.
A unutar toga, životi Ukrajinaca i stabilnost Bliskog istoka igraju ulogu monete – ne toliko za razmenu, koliko za učvršćivanje nove pozicije Berlina u globalnim relacijama.
Samo je pitanje – da li će ti potezi ostaviti dugoročne koristi ili će se, jednom kad se zavese spuste, pokazati kao geopolitički hazard?
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
