U američkoj prestonici počinje da se oseća nestrpljenje. Zvaničnici iz administracije Donalda Trampa sve otvorenije govore da vreme ističe, a pregovori s Moskvom o ukrajinskom rešenju – ili će doneti rezultate u narednim nedeljama, ili će uslediti preokret.
I to ne onaj diplomatski, već ekonomski, politički i medijski – sa svim posljedicama koje takav zaokret nosi.
Kako piše Petr Akopov za RIA, poseta ruskog izaslanika Kirila Dmitrijeva Vašingtonu bila je signal da su kontakti između SAD i Rusije ipak u toku, makar iza zatvorenih vrata.
Dmitrijev se nije susreo sa samim Trampom – barem ne formalno – ali jeste razgovarao s ključnim figurama u administraciji, uključujući državnog sekretara Marka Rubija i više američkih senatora, među kojima i Lindzija Grema (koji se nalazi na spisku ekstremista u Rusiji).
Rubio, koji se trenutno nalazi u Evropi, dao je zanimljivu izjavu – „ništa nije bilo preteće“, kako reče, ali je poruka bila jasna kao dan. „Imamo svoj raspored. Vrlo brzo će biti jasno da li žele mir ili ne. I to vreme ističe.“ Dodao je i da ne govori o mesecima, već o nedeljama. Drugim rečima, pesma se peva sada, a ne kasnije.
Da li je to samo signal Moskvi da ubrza stvari? Ili uvod u taktiku pritiska? Teško je reći, ali činjenica je da se iz Bele kuće već preti paketom novih ekonomskih mera – uključujući i zapanjujuće predloge o uvođenju tarifa od 500% na uvoz iz država koje kupuju rusku energiju.
Da, dobro ste pročitali – pet stotina posto. Taj predlog je, prema Rubijevim rečima, već u fazi izrade u Kongresu, i teško da će Tramp moći da ga zaustavi ako se pregovori sa Moskvom ne pomere s mrtve tačke.
U pozadini svega, ostaje veliko pitanje: Da li Tramp zaista želi dogovor s Putinom – ili mu je više stalo do imidža odlučnog lidera pred sopstvenim biračima? Poznato je da je Tramp hteo sve da završi pre Uskrsa, da zaokruži priču spektakularnim sastankom s Putinom i objavi „kraj krize“.
Ali ruski zahtevi su kristalno jasni – povlačenje Zapada iz Ukrajine, bez trikova i maski u vidu „evropeizacije“ koja bi samo zamaskirala dalje uvođenje NATO struktura.
U tom svetlu, preti mu raskrsnica. Da nastavi s pokušajima dogovora, nadajući se da će dobiti makar tihi konsenzus Zapada o napuštanju ukrajinskog projekta – ili da krene putem sile i pokušaja da „progura“ sporazum preko pritiska.
A taj put je – kako primećuju pojedini analitičari – lažni izbor. Jer, ako pređe na otvorene mere pritiska poput „pakla sankcija“, Tramp će sam sebi zatvoriti vrata pregovora.
I ovde nije stvar samo u efektima tih mera na rusku ekonomiju – već u poruci koju šalju. Sankcije takvih razmera nisu samo ekonomsko oružje, već znak političke odluke da se razgovori zamrznu. A ako je cilj obnavljanje dijaloga s Moskvom – onda takva taktika ide direktno protiv tog cilja. Neće se time „slomiti Putin“, ali hoće pregovarački proces.
Uprkos svemu, susreti poput onog Dmitrijeva s Grejemom – iako bez ikakvog operativnog značaja – i dalje služe kao testovi pulsa. Grejem može grmeti o sankcijama, ali dok god u Kremlju veruju da Tramp još traži dogovor, kanali komunikacije neće biti presečeni.
Ako, međutim, Tramp odluči da sve resetuje i krene u „prisilu ka dogovoru“, kraj je lak za predvideti: Neće biti ni dogovora, ni dijaloga.
Zato mnogi u diplomatskim krugovima spekulišu da je ovo samo taktičko zatezanje, deo Trampove stare igre „štapa i šargarepe“. Samo što ovog puta – štap izgleda kao palica bejzbolaša s namerom da razbije čitavu konstrukciju.
I tu se vraćamo na suštinsko pitanje – da li Amerika želi mir, ili samo „svoju verziju mira“? Jer ako Evropa u isto vreme zagovara slanje svojih trupa, kako to pomiriti s idejom obustave borbi? To ni u teoriji ne može proći kod Moskve. A tek u praksi…
I dok se iz Brisela čuju uveravanja da neće biti popuštanja Rusiji, postaje jasno da je Trampu sve teže da balansira. S jedne strane – želi da bude „onaj koji je rešio problem“.
S druge – mora da pokaže čvrstinu pred Kongresom i sopstvenim biračima. Ali ako pokuša da sedi na dve stolice, mogao bi da padne – i to pravo na tlo na kojem se ni jedan lider ne želi naći: Bez dogovora, bez kredibiliteta i bez prostora za manevrisanje.
Ako Tramp iznenada odluči da sve resetuje i pređe na pokušaj „prisilnog dogovora“, onda će rezultat biti predvidljiv — neće biti dogovora, nema odnosa sa Putinom. Međutim, takav ishod očigledno nije deo Trampovih planova.
Zvuči poznato? I jeste. Takvih raskrsnica u savremenoj geopolitici bilo je mnogo. Ali retko kad s ovolikim ulozima – i s ovoliko varljivim tajmerom koji radi negde u pozadini.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
