[adsenseyu2]
Prema najnovijoj studiji koju su objavila dva naučnika sa Nacionalnog univerziteta u Australiji, ne možemo da pronađemo vanzemaljce zato što su oni izumrli.
Nemoguće je odrediti tačan broj zvezda u univerzumu, a planeta ima još više, te je logično pomisliti da je bar jedna od njih slična Zemlji i da na njoj ima života. Prosta matematika nalaže da nismo sami u univerzumu, ali kako to da još uvek nismo nabasali na vanzemaljce?
Među prvim naučnicima koji su se pozabavili ovim pitanjem je fizičar Enriko Fermi, koji je poznat po jednačini Fermijevog paradoksa.
Međutim, nedavno je objavljena studija u kojoj dva naučnika i Australije nude moguće rešenje na glavno pitanje 21. veka.
[adsenseyu4]
Aditija Čopra i Čarls H. Lajnviver su napisali u studiji: „Preduslovi i sastojci za život su dostupni svuda u univerzumu. Kako to da onda nema toliko života u njemu? Najčešće objašnjenje za to je da postoji niska verovatnoća za pojavu života usled složenosti molekularnog recepta (teorija uskog grla).
Mi ovde predstavljamo alternativu toj teoriji, smatrajući da se život pojavljuje na planeti samo ako se razvije dovoljno brzo da reguliše sve faktore koji utiču na nastanjivost planete“.
Dakle, oni zapravo kažu da se život pojavio u svim uglovima univerzuma, ali da se nije razvio dovoljno brzo, te da je nestao usled drastičnih promena u temperaturi planete.
Čopra i Lajnviver tvrde da smo mi kosmički izuzetak i da je život na Zemlji opstao zato što se naša planeta razvila dovoljno brzo da bi mogla da izbalansira gasove poput CO2, sprečivši smrtonosne klimatske uslove poput onih na drugim planetama.
„Misterija neotkrivanja vanzemaljaca ima više veze sa retkošću uspešne biološke regulacije nego sa verovatnoćom nalaženja života“, rekao je Čopra
NASA je navela da bi vanzemaljski život koji postoji u našem solarnom sistemu najverovatnije mogao da bude mikrobni. Oni veruju da su mikrobi mogli da nastanu na satelitima poput Evrope, gde postoje ogromni podzemni okeani sposobni da podrže mikrobni život.
Čopra i njegov tim u studiji navode da su i Mars i Venera u prošlosti mogle biti naseljive planete pre nekoliko milijardi godina, ali da se nisu razvile dovoljno brzo kao Zemlja, te da se Mars onda pretvorio u „ledenu pustinju“, a Venera u „paklenu pustinju“.
Dakle, iako je život možda postojao na tim planetama, on se nije održao usled grubih uslova.
Webtribune.rs
[adsenseyu1]
