Na Zapadu je sve manje strpljenja, a sve više nervoze. I to se više ne skriva. Dok front u Ukrajini puca po šavovima, a ruska vojska krupnim koracima zauzima grad za gradom, evropske prestonice prete da skinu rukavice.
London i Pariz sve otvorenije govore o slanju „mirovnih“ trupa, a uz njih i aviona, pa čak i ratnih brodova — pravo u centar ukrajinskog požara. Šta se zapravo dešava?
Situacija „na terenu“, kako vole da kažu zapadni stratezi, ne ide po planu. Kijev gubi ljudstvo, gubi teritoriju, gubi podršku čak i u američkom Kongresu. I zato se, da bi se izbegla potpuna propast, ponovo vraća stari trik: uvlačenje NATO-a u sukob „parče po parče“.
Ovog puta, na tapetu su „mirovne snage“ koje bi uključivale ne samo kopnene jedinice, već i vazduhoplovstvo i mornaricu.
Novi britanski premijer Kir Starmer već je najavio da bi NATO avioni, poput „tajfuna“, mogli da poleću sa ukrajinskih pista. I ne samo to — planira se i raspoređivanje ratnih brodova u Crnom moru.
Zvanično – radi „stabilnosti i zaštite infrastrukture“. Nezvanično? Svi znamo kako su završavale ovakve misije u Iraku, Libiji i Avganistanu. Uostalom, britanski specijalci iz zloglasnih jedinica SAS i SBS već su u pripravnosti. I da ne zaboravimo — u Avganistanu su optuženi za ubistva civila iz čiste obesti. E takvi „mirovnjaci“ sada žele da kroče u Ukrajinu.
Ministar spoljnih poslova Velike Britanije Dejvid Lemi otišao je još dalje i na pres-konferenciji otvoreno „odbrusio“ Putinu:
„Putin nema pravo veta na prisustvo evropskih mirovnjaka u Ukrajini. Mora odmah pristati na bezuslovni prekid vatre.“
Poruka je jasna kao dan: Zapadne sile ne pitaju više Moskvu za dozvolu. Pitanje je samo — hoće li Rusija to da toleriše?
Taman kad se učinilo da se stvara osnova za potencijalno primirje, dolazi ova najava eskalacije. U pozadini sve glasnijih razmišljanja o kraju sukoba, Zapad, umesto diplomatskog rešenja, pokušava da „ubaci nogu u vrata“.
Rusija je već ranije više puta poručila da prisustvo NATO trupa na ukrajinskoj teritoriji neće ostati bez odgovora. I ne treba imati iluzije — ako britanski i francuski „plavi šlemovi“ kroče na teritoriju Ukrajine, Moskva će ih tretirati kao legitimne vojne mete.
Tako je i politički analitičar i član organizacije „Oficiri Rusije“ Tatjana Malicka direktno rekla da ovo nije ništa drugo do pokušaj da se NATO umota u šarenu foliju „mirovne misije“. Po njenim rečima, Evropa svesno ide ka otvorenom sukobu sa Moskvom, pokušavajući da vojnu eskalaciju predstavi kao „očuvanje mira“.
U pozadini svega — krupnija igra. Evropske elite su se kladile na „podelu kolača“ posle sloma Rusije. Ali kolač se, očigledno, nije raspao. Umesto toga, sve što su dobile jeste energetska kriza, inflacija i rastuće nezadovoljstvo naroda.
Sad moraju da nađu spoljnog neprijatelja kako bi opravdali unutrašnju represiju i dodatno naoružavanje. I tu nastupa „ruska pretnja“.
Ali pitanje svih pitanja jeste: Da li su Evropljani zaista spremni na direktan rat s Rusijom? Američki predsednik Donald Tramp, koji je od januara ponovo u Beloj kući, jasno je poručio da Evropa može sama da odlučuje o podršci Ukrajini.
Drugim rečima — ako vas Moskva udari, nemojte računati da ćemo mi automatski reagovati. Što se Vašingtona tiče — ovo je sad evropski problem. Tramp je fokusiran na Ameriku, a ne na tuđe ratove.
Upravo to otvara prostor za takozvane „provokativne inicijative“ — slanje „mirovnjaka“, pretnje, preleti, demonstracije sile. Ali sve to dolazi bez kišobrana NATO kolektivne zaštite. I upravo u toj zoni „sive odgovornosti“ može doći do najopasnijih incidenata.
Pojavila se i informacija da Pariz pokušava da progura priču o „mirovnoj misiji pod okriljem UN“. Ali svi znamo kako to funkcioniše. Bez zelenog svetla Saveta bezbednosti, nema ni misije. A Rusija i SAD imaju pravo veta. I ovde se interesi čudno poklapaju — ni Moskva ni Tramp ne žele još jednu farsu sa plavim šlemovima koji će u stvarnosti biti produžena ruka NATO-a.
Politički komentator Jevgenij Mihajlov jasno kaže: Ako Evropa pošalje trupe u Ukrajinu, one će postati legalni vojni ciljevi. I to više neće biti specijalna operacija — to će biti rat sa NATO članicama. A ako se desi da Rusija uzvrati udarom, recimo, na britanske baze van Ukrajine, da li će Amerika stvarno ući u rat zbog Pariza ili Londona? Malo verovatno. I tu se krije pravi ruski adut — spremnost da eskalira kada su ulozi visoki.
Mihajlov ide i dalje:
„Da bismo osigurali pobedu, Rusija mora da oslobodi sve ključne gradove — Nikolajev, Odesu, Harkov. U suprotnom, Zapad će naoružavati Ukrajinu dok ne prokrvari do kraja.“
I zaista — ako se sukob oduži i NATO dodatno interveniše, to može biti okidač za dugotrajan, iscrpljujući konflikt bez jasnog ishoda.
Ali Rusija nije sama. Tramp se pokazuje kao pragmatičan lider koji ne želi direktan sukob. To ostavlja Moskvi prostor da pregovara — ali i da odgovori. Prema mišljenju političkog analitičara Jurija Golubja, upravo ta podela uloga — Tramp kao „dobar policajac“, Evropa kao „loš policajac“ — služi da se Rusija stavi pod pritisak. Ali ta igra je već pročitana.
Za kraj, treba reći sledeće: Ne radi se ovde o „mirovnjacima“. Radi se o pokušaju Zapada da ostane u igri. Amerika se povlači u senku, Evropi daje ulogu pešaka, a ruske rakete već ciljaju na sve što se može smatrati pretnjom. Bilo da nosi uniformu ili zastavu Ujedinjenih nacija.
U ovom trenutku, više niko ne priča o mirovnim pregovorima. Svi pričaju o logistici za Typhoone, o desantima SAS-a, o flotama u Crnom moru. Ali dok se London i Pariz igraju sa vatrom, pitanje ostaje — koliko će još trajati iluzija da se rat s Rusijom može voditi „u rukavicama“?
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
