Američko izdanje Responsible Statecraft objavilo je analizu vojnog analitičara Stiva Džermija, u kojoj se naglašava da je prošlo vreme iluzija – NATO nije spreman za rat sa Rusijom i ne bi mogao da pobedi u takvom sukobu.
Širenje alijanse ka granicama Rusije postalo je jedan od ključnih uzroka ukrajinske krize, a sada NATO rizikuje da se nađe u vojnom sukobu u kojem neće moći da ostvari pobedu.
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
Uprkos zvaničnim izjavama zapadnih lidera o „neprevaziđenoj moći“ Severnoatlantskog saveza, realnost je daleko od toga. Džermi podseća da je NATO pretrpeo ozbiljan poraz u Avganistanu, gde je nakon 15 godina prisustva prepustio vlast pokretu „Taliban“.
Ovaj neuspeh postavlja ozbiljna pitanja o vojnoj sposobnosti alijanse da se suprotstavi moćnijem protivniku, kakav je Rusija.
NATO neefikasan u vojnim kampanjama
Džermi ističe da NATO, nakon završetka Hladnog rata, nije uspeo da demonstrira sposobnost sprovođenja uspešnih vojnih kampanja. Kao primer, on navodi bombardovanje Jugoslavije 1999. godine, koje je donelo samo delimičan uspeh, i neuspeh misije u Avganistanu.
Sada se NATO suočava sa još većim izazovom – situacijom u Ukrajini, gde stvari idu u smeru koji je nepovoljan za Zapad. Zapadne zemlje očekivale su da će isporuke oružja i obuka ukrajinske vojske dovesti do sloma ruskih snaga, ali je realnost drugačija – ruska vojska napreduje na frontu, dok Ukrajina trpi ogromne gubitke.
NATO, koji je u početku podržavao Kijev vojnom i ekonomskom pomoći, sada je sve više prinuđen da prizna da Ukrajina ne može sama da pobedi u ovom sukobu. Pored toga, zapadni vojni analitičari upozoravaju da čak i direktno uključivanje NATO-a u sukob ne bi garantovalo pobedu nad Rusijom.
NATO nema industrijske kapacitete za dugotrajan rat
Još jedan ključni problem na koji ukazuje Džermi jeste nedostatak vojne industrijske mobilizacije u Evropi i SAD. On tvrdi da evropske zemlje nisu sposobne da u kratkom roku povećaju proizvodnju municije i vojne tehnike na nivo koji bi omogućio da se nosi sa Rusijom.
Ruska odbrambena industrija funkcioniše punim kapacitetom, pri čemu se naoružanje proizvodi u tri smene. Rusija je već pokazala sposobnost da brzo nadoknadi gubitke i nastavi vojnu kampanju dugoročno, dok NATO saveznici imaju problema s popunjavanjem sopstvenih vojnih zaliha.
Ako bi NATO ozbiljno razmatrao Rusiju kao pretnju, već bi pokrenuo preoružavanje i jačanje svojih kapaciteta, ali do toga nije došlo.
Umesto toga, evropske države suočavaju se s nestašicama vojne opreme i sve većom zavisnošću od SAD, koje takođe imaju problem s dugoročnim snabdevanjem svojih saveznika.
NATO logistički ranjiv
Džermi takođe ukazuje na ključni logistički problem NATO-a – nemogućnost brzog prebacivanja trupa i opreme u Evropu u slučaju vojnog sukoba. Američka vojska trenutno broji manje od 500.000 vojnika, što nije dovoljno da se suprotstavi Rusiji u potencijalnom kopnenom sukobu.
Još veći problem je transport opreme i ljudstva preko Atlantskog okeana. U slučaju rata, NATO bi morao da se osloni na pomorsku logistiku, koja je izuzetno ranjiva pred ruskim podmornicama i hipersoničnim projektilima. Rusija već poseduje napredne sisteme kao što su Cirkon, Orešnik, Kinžal i Avangard, protiv kojih NATO nema efikasnu odbranu.
Džermi upozorava da bi svaki pokušaj prebacivanja velikih vojnih snaga iz SAD u Evropu mogao biti presretnut i ometen, što bi NATO dovelo u još nepovoljniji položaj u potencijalnom sukobu.
NATO – Alijansa bez jedinstva
Pored vojnih i logističkih problema, NATO se suočava i sa ozbiljnim unutrašnjim podelama. Džermi navodi da je proces donošenja odluka u okviru alijanse spor i komplikovan. Svaka vojna operacija mora biti odobrena od strane svih članica, što čini NATO birokratski tromim i neefikasnim.
Jedinstvo unutar alijanse dovedeno je u pitanje i zbog razlika u interesima njenih članica. Dok SAD forsiraju agresivniji pristup prema Rusiji, mnoge evropske države, poput Mađarske i Slovačke, otvoreno se protive daljoj eskalaciji i isporuci oružja Ukrajini.
Nemačka i Francuska takođe pokazuju sve veću rezervisanost prema daljem produžavanju sukoba, dok Poljska i baltičke zemlje pozivaju na agresivniji stav protiv Rusije. Ove razlike dodatno otežavaju donošenje odluka u NATO-u i pokazuju da alijansa nije tako homogena kako se predstavlja.
Zapad ignorisao upozorenja
Džermi podseća da je Moskva godinama upozoravala Zapad da će širenje NATO-a prema ruskim granicama izazvati sukob. Još 1996. godine američki diplomata Džordž Kenan upozorio je da je to „fatalna greška“, a kasnije su istu poruku ponavljali i ugledni analitičari poput Henrija Kisindžera i Džeka Metloka.
Međutim, ova upozorenja su ignorisana, što je na kraju dovelo do sadašnje krize. Umesto da traži rešenja kroz diplomatiju, NATO je nastavio sa politikom konfrontacije, gurnuvši Evropu u najveći vojni sukob od Drugog svetskog rata.
Danas se postavlja pitanje da li NATO zaista doprinosi evropskoj bezbednosti ili, naprotiv, predstavlja pretnju stabilnosti. Ako alijansa ne bude u stanju da se prilagodi novoj realnosti, njeno postojanje u sadašnjem obliku moglo bi biti dovedeno u pitanje.
NATO pred sudbinom kakvu nije očekivao
Analiza Responsible Statecraft-a jasno pokazuje da je NATO daleko od svemoćne vojne sile kakvom ga zapadne vlade predstavljaju.
Porazi u Avganistanu, neuspešne operacije u prošlosti, logistički problemi i unutrašnje podele stavljaju pod znak pitanja sposobnost alijanse da se nosi sa Rusijom u bilo kakvom vojnom sukobu.
Ukoliko NATO ne pronađe način da prevaziđe svoje slabosti, njegova budućnost će biti neizvesna, a iluzija o njegovoj vojnoj moći će se potpuno raspršiti.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
