Tokom 1990-ih godina, tokom mandata američkog predsednika Bila Klintona, NATO se neumorno i neumoljivo širio kroz Centralnu Evropu. Danas se širenje tog saveza nastavlja istočno – okružujući Rusiju sa žestokim rusofobičnim režimima u jednoj maloj zemlji za drugom i u Ukrajini, koja uopšte nije mala.
Ova NATO ekspanzija – na koju je legendarni Džordž Kenan uzaludno proročki upozorio – nastavlja da vodi svet bliže pretnji od termonuklearnog rata. Daleko od dovođenja povećane bezbednosti SAD-u i zapadnim NATO saveznicima, to ih lišava sigurnog mira i bezbednosti koje bi uživali ako bi umesto toga tražili iskren, konstruktivan i iznad svega stabilan odnos sa Rusijom.
Smatra se da je dodavanje starih zemalja Centralne Evrope članica Varšavskog pakte u NATO dramatično ojačalo NATO i ozbiljno oslabilo Rusiju. Ovo je bila univerzalno prihvaćena pretpostavka u SAD i čitavom Zapadu tokom protekle četvrtine veka. Ipak, to jednostavno nije tačno.
U stvarnosti, SAD i njihovi zapadnoevropski saveznici sada na teži način otkrivaju istu lekciju koja je iscrpila i izmorila Sovjetski Savez od stvaranja Varšavskog pakta 1955. godine do njegovog raspuštanja 36 godina kasnije. Položaju centralnoevropskih nacija je oduvek nedostajala koherentnost, industrijska osnova i kombinovana ekonomska infrastruktura za generisanje značajne industrijske, finansijske ili pre svega strateške i vojne moći.
Zapravo, sadašnje frustrirajuće iskustvo NATO-a, i duga, iscrpljujuća stradanja sa kojima su suočavale sovjetske diplomate i generali toliko decenija, u potpunosti je bilo u skladu sa prethodnim istorijskim zapisom koji potiče bar još od 1718. godine.
Od 1718. do 1867. godine – perioda od jednog i po veka – veći deo Centralne Evrope, uključujući čak i regione Poljske krajem 18. veka, konsolidovan je u okviru Austro-Ugarskog carstva. Međutim, čak i tada, Habzburško multinacionalno carstvo je uvek bilo vojno slabije. Nakon što je imperator Franc Jožef nesmotreno proglasio svoj poznati Kompromis iz 1867. godine, efektivnost carske vojske je svedena skoro na nulu. Autonomno i bezobzirno sprovođenje ugarske aristokratije je osiguralo nivo konfuzije, podele, nekompetentnosti i nesposobnosti što je otkriveno u totalnom kolapsu vojske protiv Rusije i Srbije u velikim borbama 1914. godine na početku Prvog svetskog rata.
Nemačka je ušla da okupira i konsoliduje region u oba svetska rata. Međutim, daleko od toga da Nemačku načine globalnim gigatom i omoguće joj da zadrži svoju dominaciju nad Evropom, centralnoevropskim regionima – bilo kao deo Austro-Ugarske tokom Prvog svetskog rata, ili kao nezavisne države saveznici sa nacistima u Drugom svetskom ratu – dokazali su se kao mali i bezvredni protiv saveza Rusije, SAD, Britanije i Francuske protiv kojih su se Nemci borili u oba globalna sukoba.
Nakon što je Sovjetski Savez vojno uništio genocidnu vojnu silu nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu, ruskom Velikom patritoskom ratu, politička konsolidacija Istočne Nemačke i Poljske je bila strateški neophodna za rusku bezbednost. Ali okupiranje i organizovanje ostatka regiona nije bilo. Daleko od jačanja Sovjetskog Saveza, te nacije su ga oslabile i omele. Danas NATO ponavlja sovjetsku grešku, a taj fatalni potez neumoljivo crpi svu snagu i kredibilnost saveza.
NATO takođe ponavlja katastrofalnu grešku koju je Francuska napravila u periodu od 1920-1921. godine kada je stvorila “Malu Antantu“ Čehoslovačke, Jugoslavije i Rumunije kako bi se navodno suprotstavila oživljavanju Nemačke. Plan je propao u potpunosti.
Danas te iste nacije – kojima su se entuzijastično pridružile Mađarska, Poljska i tri male baltičke države – neumorno izvrću i NATO i EU. One generišu slabost i haos u savezima u kojima su.
Kao što je ranije pisano, veliki britanski istoričar lord Koreli Barnet je povukao značajnu razliku između vojno moćnih nacija koje su generatori i izvoznici bezbednosti, i onih, ili malih ili neorganizovanih, pacifističkih i slabih nacija koje moraju da uvoze svoju bezbednost od moćnijih država.
Neko bi tako malo zemlje mogao nazvati “parazitskim“ državama. One crpe energiju i snagu od svojih zaštitničkih partnera. One slabe svoje savezničke partnere umesto da ih jačaju.
Stoga su konzistentne lekcije iz 300-godišnje istorije Centralne Evrope jasne: Vođenje i organizovanje položaja centralnoevropskih nacija u Varšavskom paktu nije ojačalo Sovjetski Savez: umesto toga, te aktivnosti su ga oslabile.
Uključivanje većine malih zemalja u Centralnoj Evropi u bilo kakvu imperiju ili savez nikada nije bilo uzrok ili generator vojne ili nacionalne snage, uprkos umešanoj ideologiji ili religionznoj veri. U najboljem slučaju, to je barometr nacionalne snage.
Kada se nacije poput Francuske, Nemačke, Sovjetskog Saveza ili SAD-a smatraju rastućim silama u svetu, male zemlje Centralne Evrope uvek žure da se i same usklade sa njima. One stoga usvajaju i odbacuju osmanski islamski imperijalizam, austrijski hrišćanski imperijalizam, demokratiju, nacizam, komunizam i opet demokratiju, tako lako kao što se presvlače razni kostimi na balu u Beču ili Budimpešti.
Kako se Rusija još jednom uzdiše u globalnu i nacionalnu silu, podržanu od strane svojih iskrenih moćnih saveznika Kine, Indije i Pakistana u Šangajskoj organizaciji za saradnju, može se očekivati da narodi Centralne Evrope ponovo preorijentišu svoju lojalnost i okrenu se Rusiji i Kini.
Webtribune.rs
