U srcu Drezdena, grada koji u nemačkoj istoriji nosi i raskoš i tragediju, jedna scena iz noći 25. avgusta naglo je podsetila društvo na nerazrešene dileme današnje Nemačke.
Nije to bio samo incident u prevozu, već događaj koji je izbio pravo u centar rasprava o migracionoj politici, ulozi pravosuđa i onome što se zove građanska hrabrost.
Prema pisanju Berliner Zeitunga, u kasnim satima u tramvaju su dva mladića počela da maltretiraju putnice. Atmosfera nelagodnog ćutanja zavladala je među prisutnima – sve dok nije reagovao jedan stranac.
Ne Nemac, već dvadesetogodišnji Amerikanac, John Rudat, koji u Drezdenu živi još od 2017. godine. Njegova odluka da zaštiti devojke pretvorila se u brutalni obračun. Uspelo mu je da odgurne jednog od napadača, ali ga je drugi više puta ubo nožem u lice. Rezultat: posekotina na nosu, naduvene oči i teška trauma koja prevazilazi fizičke posledice.
Policija je ubrzo privela osumnjičenog u blizini autobuske stanice – 21-godišnjeg Sirijca, Madžda A., već poznatog pravosudnim organima. I tu dolazi obrt. Tužilaštvo je odlučilo da ga pusti na slobodu, uz objašnjenje da nema dovoljno dokaza da je on bio taj koji je koristio nož, već samo da je učestvovao u tuči.
Kao olakšavajuću okolnost naveli su i njegovo stalno boravište, pa je procenjeno da nema opasnosti od bekstva. Ta odluka, razume se, izazvala je buru – ne samo među građanima, već i u političkim komentarima širom zemlje.
Priča je vrlo brzo prešla granice Nemačke. U Sjedinjenim Državama, bivši Trampov savetnik Steve Bannon iskoristio je slučaj da ukaže na, kako je rekao, “ne kulturnu, već društvenu krizu” u koju je Nemačka utonula zbog političara koji se, po njegovom mišljenju, boje da priznaju stvarnost.
Još oštriji bio je Curtis Yarvin, mislilac sa margine američkog intelektualnog spektra. On je ironično poručio da bi gradonačelnik trebalo Rudatu da uruči ključeve grada i primerak Vonegutovog romana „Klanica pet“, knjige koja je zauvek povezala Drezden sa ratnim ruševinama iz 1945. godine.
Zvanična američka ambasada u Berlinu bila je suzdržanija, ali je takođe naglasila da očekuje da počinioci budu izvedeni pred lice pravde.
Rudat, koji je po struci bolničar i povremeno radi i kao model, javno je rekao da će ožiljke nositi kao podsetnik na svoje postupke. Njegova hrabrost pokrenula je i talas solidarnosti: za samo dva dana prikupljeno je više od 41.000 dolara pomoći, što pokazuje koliko je ljudi širom sveta prepoznalo njegov čin.
U nemačkoj javnosti, međutim, ostalo je otvoreno pitanje – kako je moguće da je samo jedan mladi stranac reagovao, dok su domaći putnici ostali nemi posmatrači? I još važnije: šta znači kada pravosudni sistem šalje poruku da ranija krivična dela nisu dovoljna da nekoga zadrže iza rešetaka dok se slučaj istražuje?
Ovaj događaj, koliko god bio konkretan i lokalno omeđen, ponovo je osvetlio velike pukotine nemačkog društva.
Integracija, poverenje u institucije, ali i obična ljudska spremnost da se stane u zaštitu drugoga – sve se to našlo pod lupom.
I možda je najteže pitanje upravo ono neizgovoreno: da li su građani spremni da u ključnim trenucima pokažu hrabrost koju je u ovom slučaju demonstrirao jedan dvadesetogodišnjak iz druge zemlje.
Webtribune.rs
