Da li ste znali koliko su nacisti bili opsednuti bebama i šta su sve bili spremni da urade kako bi došli do savršenih budućih naraštaja arijevaca?
Zastrašujući zločini nacističkog režima nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. No, neki njihovi potezi su bili jako čudni, poput smešnog pokušaja atentata pape do propale Gebelsove kampanje u kojoj je tražio primer „savršenog arijskog deteta“.
Operacija Sveti Hitler: Otmica pape
Hitlerova samozaljubljenost do izražaja je došla 1930-ih godina kada je odlučio da u lokalne katoličke škole umesto Iususa razapetkog na krst postaviti svoje slike.
No, to mu nije bilo dovoljno pa se odlučio otići i korak dalje i oteti papu Pijea XII koji mu nije bio naklonjen. Papa Pije XII 1943. dodine počeo je javno osuđivati nacističke napade zbog kršenja ljudskih prava.
Zbog toga je Hitler u svoju kancelariju pozvao generala SS trupa, Karla Volfa, približio mu se i rekao: „Želim da ti i tvoje vojne trupe zauzmete Vatikan što je pre moguće, zaštitite podatke i umetničke vrednosti, a papu i kuriju odvedete na sever“.
Ukratko, plan je bio sledeći: nakon što bi nacistički vojnici zarobili Vatikan i papu, pplan je bio da se druga grupa uvuče u Sveti grad i pretvara se da su oslobodioci. Ali, umesto spašavanja poglavara katoličke crkve, oni su trebali da tvrde kako je prva grupa nacista zapravo bila grupa italijanskih ubica – koljača koji bi zatim „slučajno“ upucali papu u haosu koji bi usledio, ako on ne bi pristao na saradnju. Ako bi ipak pognuo glavu , odveli bi ga u Nemačku i zaključali u dvorac, te bi za sve okrivili Italijane.
Međutim, plan je Italijanima razotkrio sam general Volf, što ih je s pravom razljutilo.
General je otišao toliko daleko da je pristao i na intervju s lokalnim italijanskim novinama Avenire u vlasništvu katoličke crkve, kojima je rekao da je „lično od Hitlera primio naredbu o otmici Pape Pijea XII“.
Najčudniji deo ove priče je, međutim, prema istoričaru Robertu Kacu, što atentat na papu Pijea XII Nemačkoj ne bi doneo nikakve koristi, pa ostaje neizvesno da li je Hitler bio spreman da sve uprska iz inata ili je potajno želeo papinu kapicu.
Galerija „izopačene umetnosti“ koja je postigla veliki uspeh
Pre nego što je kukasti krst preplavio Nemačku, ova nacija je doživela umetničku renesansu. Dadaizam i pokret Bauhaus obuzeli su svet poput oluje, a umetnička zajednica u Nemačkoj bila je odsečena od moderne umetnosti.
Knjige su se počele spaljivati, a umetnost je morala biti u skladu s „nacističkim idealima“, koji bi potvrđivali arijevske vrednosti u kojima se hvali sjaj i prestiž firera. Filmovi i predstave su cenzurisani, opere otkazivane, a slike zaplenjene. Nemačka umetnička scena bila je potpuno demolirana, a ljudi zbog toga nisu bili srećni.
Nacisti su znali da su ljudi besni zbog tih novih „kreativnih ograničenja“, ali su smatrali kako su samo u zabludi pa su odlučili da im pokažu „ono što žele“.
Tako su u Minhenu organizovali umetničku izložbu pod nazivom „Entartete Kunst“ ili izopačena umetnost. U galeriji se našlo preko 650 oduzetih skulptura, slika i grafika iz javnih nemačkih muzeja, koje su ovde prikazane kao „sramotne“. Uz svaki eksponat nalazilo se i objašnjenje zašto je ono inferirono i nepoželjno u svetu umetnosti, ali i nacističkom režimu.
Ljudi su oduševljeno posećivali izložbu, očekujući da će konačno dobiti prikaz nedozvoljene umetnosti. Samo u jednom danu, kroz galeriju je prošetalo 36.000 posetilaca koji su potpuno ignorisali „Veliku nemačku izložbu“ u blizini.
Kad je galerija zatvorena, istaknuta dela su spaljena, oduzeta od nacističkih službenika ili prodata muzejima na aukcijama. Neka od njih su sačuvana i pronađena u muzejima širom sveta, a Entartete Kunst mnogi i danas smatraju jednom od najvažnijih umetničkih izložbi svih vremena.
Galerija „izopačene umetnosti“ koja je postigla veliki uspeh
Pre nego što je kukasti krst preplavio Nemačku, ova nacija je doživela umetničku renesansu. Dadaizam i pokret Bauhaus obuzeli su svet poput oluje, a umetnička zajednica u Nemačkoj bila je odsečena od moderne umetnosti.
Knjige su se počele spaljivati, a umetnost je morala biti u skladu s „nacističkim idealima“, koji bi potvrđivali arijevske vrednosti u kojima se hvali sjaj i prestiž firera. Filmovi i predstave su cenzurisani, opere otkazivane, a slike zaplenjene. Nemačka umetnička scena bila je potpuno demolirana, a ljudi zbog toga nisu bili srećni.
Nacisti su znali da su ljudi besni zbog tih novih „kreativnih ograničenja“, ali su smatrali kako su samo u zabludi pa su odlučili da im pokažu „ono što žele“.
Tako su u Minhenu organizovali umetničku izložbu pod nazivom „Entartete Kunst“ ili izopačena umetnost. U galeriji se našlo preko 650 oduzetih skulptura, slika i grafika iz javnih nemačkih muzeja, koje su ovde prikazane kao „sramotne“. Uz svaki eksponat nalazilo se i objašnjenje zašto je ono inferirono i nepoželjno u svetu umetnosti, ali i nacističkom režimu.
Ljudi su oduševljeno posećivali izložbu, očekujući da će konačno dobiti prikaz nedozvoljene umetnosti. Samo u jednom danu, kroz galeriju je prošetalo 36.000 posetilaca koji su potpuno ignorisali „Veliku nemačku izložbu“ u blizini.
Kad je galerija zatvorena, istaknuta dela su spaljena, oduzeta od nacističkih službenika ili prodata muzejima na aukcijama. Neka od njih su sačuvana i pronađena u muzejima širom sveta, a Entartete Kunst mnogi i danas smatraju jednom od najvažnijih umetničkih izložbi svih vremena.
Hitlerove „savršene arijevske bebe“ bile su ustvari Jevreji
Kako bi se Treći rajh umilio ljudima, 1935. godine Jozef Gebels, šef nacističke propagande, pokrenuo je nacionalnu kampanju. Tražili su „savršenu arijevsku bebu“, tačno određenih karakteristika. No ono što je Gebels izabrao kao ideal lepote nacističkog deteta nije bilo belo, plave kose i plavih očiju, nego smeđokoso sa smeđim očima.
Fotografija „nacističkog deteta“ odmah je preplavila novine, a našla se i na razglednicima, lecima i posterima svih oblika.
I dok je većina ljudi bila prilično zbunjena ovim dečjim licem, Jakob i Paulina Levinson u najmanju su ruku bili zgroženi kada su na naslovnici nacističkog porodičnog magazina „Sonne in Hause“ ugledali svoju ćerku Hesi, koja je bila – Jevrejka.
Nisu ni slutili da će istaknuti berlinski fotograf Hans Balin, kod kojega su samo pola godine pre toga odveli svoju mlađu kći na fotografisanje, završiti na Gebelsovom konkursu. Nakon što je Balin napravio nekoliko snimaka, roditelji su platili i otišli kući, te je za njih priča bila završena, a za Balina, koji je zapravo mrzeo naciste i hteo je da im smesti, tek je počela.
Fotografiju male Hesi prijavio je na Gebelsvom foto konkurs „savršenog arijevskog deteta“ i prošao. „Hteo sam da nacisti ispadnu smešni“, priznao je Balin kasnije.
Životi Levinsonovih su zbog cele priče bili ugroženi, pa su pobegli u Litvaniju.
Iako su nacisti kasnije saznali za svoju grešku, nikada nisu otkrili ko je Hesi ili gde se krije njena porodica.
„Sada se tome mogu nasmejati. Ali da su nacisti znali ko sam zaista, ne bih bila živa“, priznala je prošle godine 80-godišnja Hesi koja živi u Americi.
Nažalost, nacisti iz tog slučaja nisu izvukli pouku, pa su sličnu grešku napravili nešto kasnije prikazujući primer „čistokrvnog arijevskog vojnika“ koji je bio polujevrej.
Lebensborn – nacistička fabrika beba
Nacisti su izgleda bili opsednuti bebama. Jedan od dokaza je i program „Lebensborn“ u sklopu kog je rođeno na hiljade dece. Bila je to nacistička fabrika dece koju je osmislio Hajnrih Himler.
Mališani su odgajani kako bi bili u vrhunskom psihičkom stanju, te su morali da zadovolje nacističke standarde lepote.
Prema indoktriniranom nacističkom režimu deca su bila na strogoj dijeti, a kosu bi im, ako bi medicinske sestre posumnjale da počinje da menjaju boju i da neće biti svaršeno plavi, tretirali ultraljubičastim svetlom.
Deca su u program dolazila s različitih strana jer je vlada podsticala SS-ovce da se, tokom nemačkih osvajačkih pohoda po Evropi, ‘zbliže’ sa što lepšim devojkama. One koje bi zatrudnele, poslali bi zatim u jednu od Lebensborn kuća. Njihova deca trebala su biti izdanci arijevske populacije Nemačke i njenih pokorenih zemalja.
Nevenčane majke mogle su slobodno ostati i živeti sa svojom decom u kućama, ali samo toliko dugo dok su prihvatale metode primerene nacističkom načinu života. Napuštenu decu su pak usvajale i odgajale nemačke porodice. Neki mališani su čak otimani iz okolnih zemalja, ako su bila dovoljno lepa, a Poljaci procenjuju kako su na taj način ostali bez više od 100.000 dece tokom rata.
Tamnija i „manje poželjna“ deca slana su u koncentracione logore sa svojim roditeljima. Isto pravilo važilo je i za decu rođenu kod kuće, a koja nisu bila ‘savršenog’ nemačkog izgleda ili su odbijala nacističko učenje kad bi bili malo stariji. Nažalost, završili bi u plinskim komorama.
Procenjuje se da je, s druge strane, tokom rata prežielo oko 250.000 dece unutar Lebensborn programa.
Neki roditelji su u tom programu videli spas za svoju decu, pa su ih predavali kako ne bi završili u koncentracionim logorima. Doduše, mnoga od njih su jednostavno oduzeta roditeljima, iako su imala jevrejsko poreklo. Izgled je bio dovoljan za program u kom se odrastalo uz Hitlerovu ljubav i prezir prema jevrejskoj rasi.
Nakon završetka rata, saveznici su pronašli nekoliko Lebensborn kuća punih dece. Procenjuje se da je nekoliko stotina hiljada dece bilo u ovom programu, a samo 25.000 ih je opet spojeno s biološkim roditeljima.
Mnogi roditelji su tokom rata ubijeni, a bilo je i slučajeva dece koja su odbila ponovno spajanje s pravom porodicom, verujući da su sami nadmoćniji i “čišće rase”, što ukazuje koliko je bilo moćno nacističko ispiranje mozga, piše Biznis insajder.
Ivana Barišić (Express.hr)[adsenseyu5][adsenseyu5]
