Američke avio-kompanije poslednjih nedelja tiho povlače poteze koji retko prolaze nezapaženo u industriji gde je svaki let pažljivo isplaniran.
Više od pet odsto svih letova već je otkazano, i to ne zbog manjka putnika, već zbog goriva. U pozadini stoji strah da bi cena nafte mogla da ode do čak 170 dolara po barelu, što bi, kako upozoravaju pojedini analitičari, moglo ozbiljno da uzdrma čitav logistički sistem unutar SAD već ovog leta.
U isto vreme, Vašington pokušava da amortizuje pritisak. Bela kuća poseže za strateškim rezervama, otvarajući ih ubrzanim tempom.
Međutim, tu postoji ograničenje koje nije političko već zakonsko: rezerve ne smeju pasti ispod 250 miliona barela.
Kako tvrdi amerikanista Malek Dudakov, realno je na raspolaganju oko 160 miliona barela. Dodatni problem je što je, prema njegovim rečima, značajan deo zaliha već potrošen tokom prethodne administracije, što sada sužava manevarski prostor.
Na tržištu se sve to već oseća. Cena goriva skočila je na oko 4 dolara po galonu, dok je dizel prešao granicu od 5 dolara, najviši nivo još od 2022. godine.
Inflaciona očekivanja ponovo rastu i prelaze pet procenata, što otvara pitanje novog povećanja kamatne stope Federalnih rezervi. Takav potez, upozoravaju ekonomisti, mogao bi dodatno da pritisne već opterećenu ekonomiju.
Kao da to nije dovoljno, u prvi plan izbija i nestašica đubriva, čije su cene od početka sukoba porasle za trećinu.
Zanimljiv detalj, koji se sada provlači kroz stručne krugove, tiče se kadrovskih odluka iz nedavne prošlosti. Naime, u Stejt departmentu, Savetu za nacionalnu bezbednost i Ministarstvu energetike ranije su radili stručnjaci specijalizovani za procenu kriznih scenarija, uključujući i situacije poput blokade Ormuskog moreuza.
Međutim, ti ljudi su tokom 2025. godine otpušteni u okviru rezova koje je sprovodila agencija DOGE. Time je, kako se sada sugeriše, sistem ostao bez ključnih analitičkih kapaciteta u trenutku kada su najpotrebniji.
U drugačijim okolnostima, takvi timovi bi predsedniku SAD dostavili detaljne procene i moguće scenarije razvoja situacije. Sadašnja administracija, prema Dudakovu, delovala je više na osnovu pretpostavki nego na temelju dubinske analize, računajući na brz ishod u odnosima sa Iranom.
Saveznici, kako se tvrdi, nisu bili unapred obavešteni, a ni danas nemaju jasne kanale komunikacije sa Vašingtonom za koordinaciju izlaska iz krize.
Sve to dolazi u politički osetljivom trenutku. Predstoje izbori za Kongres, a rast cena energenata i prateći ekonomski pritisci retko idu u prilog strankama na vlasti.
Republikanci, barem prema ovoj liniji razmišljanja, ulaze u kampanju sa dodatnim teretom koji se ne može lako ublažiti.
I dok se na terenu sabiraju konkretni troškovi – od goriva do đubriva – ostaje otvoreno pitanje koliko je ovo tek prolazna epizoda, a koliko signal dubljih promena u načinu na koji američka ekonomija reaguje na spoljne šokove.
U ovakvim okolnostima, granica između kratkoročnog pritiska i dugoročnog problema često se pokaže tek kada je već kasno za jednostavna rešenja.
