[adsenseyu2]
[adsenseyu3]
Volas Miler je mrtvozornik iz okruga Somerset, Pensilvanija. On je bio među prvim ljudima koji su stigli na lice mesta kada je avion leta 93 srušen 11. septembra ujutru.
On je kasnije prepričao za Washington Post šta je video kada je stigao tamo:
„Nisam imao šta da radim tamo, pošto tela nije bilo“, rekao je Miler za Washington Post u maju 2002. godine.
Pošto je na letu 93 bilo 44-oro ljudi, nije bilo smisla da na licu mesta ne bude nijednog tela. Gde su bile žrtve?
Miler je u dokumentarcu BBC-a naveo da na licu mesta nije bilo ni kapi krvi.
U pitanju jeste bila avionska nesreća, ali i ubistvo, pošto su teroristi oteli avion i pobili ljude u avionu, a zatim počinili samoubistvo.
[adsenseyu1]
Dakle, svakako je planirana velika sahrana, ali tela nije bilo niotkud.
Miler je godinu dana nakon nesreće opisao scenu nesreće, pričajući sa Dejvidom MekKolom:
„Stigao sam na mesto nesreće i nisam mogao da verujem onome što sam video. Logično bi bilo da je tamo bilo puno ostataka aviona, krša, buke i gužve. Međutim, nije bilo ničega, ni olupine ni tela ni buke… Kao da na avionu uopšte nije bilo ni posade ni putnika“.
On je za Pittsburgh Post-Gazette rekao:
„Čini se kao da je avion negde stao i istovario putnike pre nego što se slupao“.
Za CNN je rekao:
„Bio je to neobičan prizor. Pomislili biste da su putnici negde odvezeni… čitav događaj nije odgovarao standardnoj avionskoj nesreći“.
[adsenseyu4]
Džeri Longman je napisao:
„Volas Miler, mrtvozornik iz okruga Somerset, stigao je i razgledao mesto nesreće sa svojim asistentom Rikom Kingom… Oni su šetali oko sat vremena, ne našavši nikakva tela u blizini“.
Australijske novine Age su napisale:
„Miler je bio upoznat sa nesrećama koje su uključivale iznenadnu i nasilnu smrt, ali ova nesreća nije bila takva. On je naveo da nije video ni kapi krvi na mestu nesreće“.
[adsenseyu1]
Takođe, Miler nije jedini koji je naveo ovakve tvrdnje, bilo je još puno svedoka koji su to potvrdili, rekavši da na mestu nesreće nije bilo ljudskih ostataka.
Dejv Foks, bivši vatrogasac, rekao je za Pittsburgh Tribune-Review:
„Došao sam na lice mesta i video žičanu traku i klip, ništa veće od daljinskog za televizor. Video sam par komadića ljudskog tkiva. Osećao sam da je tu bilo ljudi, ali da ih više nema“.
Gde je avion?
Lokalni FBI agent, Vels Morison, preneo je 2002. godine šta je on video kada je stigao na lice mesta:
„Stigli smo na tačnu lokaciju i prišli krateru i okolnoj šumi koja je gorela. Prvo smo pomislili „Gde je avion?“. Sve što smo mi mogli da vidimo je bio neki materijal u vidu saća, neka vrsta izolacionog materijala. Ništa što se nalazilo na licu mesta nije podsećalo na ostatke aviona niti na ljudske ostatke“.
[adsenseyu4]
Džef Filips, koji je radio u obližnjoj automehaničarskoj radionici, čuo je da je avion oboren i požurio je na lice mesta sa svojim kolegom.
„Kada smo stigli“, rekao je on, „nismo mogli ništa da prepoznamo. Jedina stvar koja je mogla pripadati nekom čoveku bila je cipela koja se nalazila oko 3 metra od mesta udarca“.
Džon Majer, novinar WJAC-TV, rekao je:
„Toliko smo poranili da nisu stigli ni da stave trake da obuzdaju novinare… Mogli smo da priđemo skoro do ivice kratera… Sve što je moglo da se vidi su bili mali, ugljenisani delovi aviona… Nije bilo nikakvih kofera, prepoznatljivih delova aviona niti ljudskih tela“.
Fej Han, radnica hitne službe, rekla je da je nekoliko drveća u okolini ozbiljno nagorelo i da ima papira svuda. „Tražili smo… rečeno nam je da je bilo 224 putnika, ali se na kraju ispostavilo da ih je bilo 40. Bili smo zapanjeni. Tamo nije bilo ničega“.
Bez obzira na sve ovo, Washington Post je preneo:
„Ukupno 33 putnika, sedam članova posade i četiri otmičara su težili otprilike oko 3.500 kg… Istraživači su istraživali nagorelu šumu i pronašli oko 1.500 uzoraka ljudskog tkiva težine oko 300 kg, što je 8% od ukupne težine“.
Do 19. decembra 2001. godine, ostaci svih 40 putnika i posade, ali i četiri otmičara su identifikovani postupkom eliminacije.
Webtribune.rs
[adsenseyu5][adsenseyu5]
[adsenseyu2]
