Kina je, bez mnogo pompe, uvrstila pripremne radove za novi gasovod iz Rusije u nacrt svog petogodišnjeg plana razvoja za period od 2026. do 2030. godine.
Dokument je stigao pred Svekinesko narodno predstavničko telo, a u njemu se jasno navodi da će se raditi na centralnoj ruti gasovoda Kina–Rusija.
Usput, gotovo usputno, pominje se i da će trasa ići preko Mongolije, što praktično otkriva da je reč o projektu poznatom kao „Snaga Sibira 2“.
I dok se taj deo plana čita kao tehnički detalj, u pozadini se zapravo prelama mnogo šira priča. Ovo nije tek još jedan infrastrukturni projekat, već pokušaj preusmeravanja tokova energije koji su decenijama išli ka Evropi.
Planirano je da gas stiže iz Zapadnog Sibira, regiona koji je ranije bio ključna baza za snabdevanje evropskih zemalja. Novi pravac, međutim, menja mapu.
Pregovori o ovom gasovodu nisu jučerašnja tema. Vuku se godinama, uz zastoje i povremene signale napretka. Tek prošlog leta generalni direktor „Gasproma“ Aleksej Miler saopštio je da su sa kineskom stranom potpisani obavezujući dokumenti za „Snagu Sibira 2“.
To je bio prvi konkretan znak da projekat izlazi iz faze pregovora i prelazi u realnost.
Kapacitet o kome se govori nije mali. Novi gasovod trebalo bi da transportuje do 50 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Ako se ta brojka stavi u širi kontekst, jasno je zašto se ovaj projekat posmatra kao prekretnica – to je količina koja je nekada bila namenjena evropskom tržištu.
U međuvremenu, Kina je već postala glavni pravac ruskog izvoza gasa. Prošle godine gasovod „Snaga Sibira“ dostigao je projektovani kapacitet od 38 milijardi kubnih metara godišnje.
Miler je najavio i njegovo povećanje na 44 milijarde. Tu je i dalekoistočna ruta, koja bi u narednim godinama trebalo da dostigne 12 milijardi kubnih metara. Brojevi rastu, ali i očekivanja.
Zamenik direktora Fonda za nacionalnu energetsku bezbednost Aleksej Grivač podseća da pripreme za novi gasovod traju već duže vreme.
Kako kaže, globalni događaji, posebno na Bliskom istoku, ukazuju na ranjivost energetskih lanaca i pokušaje da se poremete pravci snabdevanja ka Kini. U takvim okolnostima, ruski gas dobija dodatnu težinu kao stabilan izvor.
Kada je reč o rokovima, Grivač procenjuje da bi projekat mogao da bude završen za tri do četiri godine – pod uslovom da se ubrza realizacija.
Resursna baza je već spremna, a projektovanje je, kako navodi, u velikoj meri završeno. Drugim rečima, teren je pripremljen, ostaje da se povuče potez.
Ipak, nije sve tako linearno. Pregovori o ceni gasa i dalje su složeni, a kineska strana pokazuje interes da uđe i u projekte eksploatacije, slično modelu koji je ranije bio prisutan sa evropskim kompanijama. To dodatno komplikuje odnose, ali i otvara prostor za nove aranžmane.
Na kraju, iako se na papiru sve uklapa – planovi, kapaciteti, rokovi – ostaje pitanje kako će se ova energetska slagalica dalje razvijati.
Jer kada se jednom promene pravci snabdevanja, retko se vraćaju na staro, a posledice takvih odluka obično postaju jasne tek godinama kasnije.
U toj jednačini, međutim, sve se jasnije vidi i druga strana priče. Preusmeravanje gasa koji je decenijama bio namenjen Evropskoj uniji ka Kini praktično znači zatvaranje jednog poglavlja na kojem je Evropa dugo gradila svoju industrijsku snagu i cenovnu konkurentnost.
Taj ruski gas, relativno jeftin i stabilan, bio je oslonac mnogih sektora – od teške industrije do hemijske proizvodnje.
Sada se situacija okreće: EU je prinuđena da traži alternativne izvore, ali tržišna realnost je takva da ti izvori teško mogu ponuditi iste uslove.
U prevodu, energija postaje skuplja, a samim tim i proizvodnja. Dugoročno, to otvara pitanje koliko će evropska privreda ostati konkurentna u globalnoj utakmici, posebno u poređenju sa ekonomijama koje imaju pristup povoljnijim energentima.
