Iako je prošlo 60 godina od Staljinove smrti, tek sada izlaze na videlo neke nove okolnosti.
Narodi Sovjetskog saveza ostali su u šoku kad je 5. marta 1953, objavljeno da je umro Josif Visarionovič Staljin, a neizvesno je da li bi baš taj datum ostao zapamćen u istoriji da jedan mladi radio-vezista Džoni Keš, iz 12. mobilne brigade u bazi u Zapadnoj Nemačkoj, nije presreo komunikacije unutar sovjetskog državnog vrha. Da, to je bio upravo onaj čuveni muzičar čije su se ploče prodale u više 90 miliona primeraka širom sveta.
[adsenseyu1]
Sledeća tri dana građani SSSR-a odavali su poslednju poštu pokojnom lideru. Ali, ubrzo nakon sprovoda počele su se širiti glasine da je Staljin zapravo ubijen, a ne da je umro prirodnom smrću. Neke okolnosti njegove smrti danas su istorijske činjenice. Staljin je preminuo u svojoj dobro očuvanoj kući na selu, u Kuntsevu. Lider je sa društvom 28. februara gledao film za kojim je usledila gozba, a potom i terevenka. Te noći Staljin je otišao u krevet oko četiri ujutro.
Iako je imao gomilu telohranitelja, bilo im je najstrože zabranjeno da ga ometaju u svakodnevnom životu, kad je kući. Ironijom sudbine, to je bio jedan od dva glavna poteza diktatora koji su ga na kraju koštali života. Kako Staljin ujutro nije izlazio iz sobe, smatrali su da se još nije probudio nakon pijanke od prethodne noći. Dan je odmicao, a Staljina i dalje nije bilo. Oko 18.30 u sobi se napokon upalilo svetlo, ali osim toga nije bilo drugih znakova aktivnosti.
Tek je u 22.00 sata 1. marta državni vrh je naredio čuvarima da uđu u Staljinovu sobu. Oni su zatekli diktatora kako leži na tepihu između stola i kauča. Zvanična verzija kaže da je Staljin doživeo snažni moždani udar i u tom trenutku nikoga nije bilo u njegovoj blizini da mu pomogne.
Ali, to nije bio kraj njegovim mukama. Navodno su prošli još sati pre nego što su se usudili da njegovo telo podignu na kauč, na kojem je u bunilu proveo preostale dane svog života. Tada su konačno i pozvali lekare, plašeći se i dalje izliva besa diktatora na one koji ga diraju.
Staljin je svoje diktatorsko upravljanje SSSR-om doveo do takvih krajnosti da je čak i njegov najuži krug saradnika bio sasvim izgubljen u trenutku kad on više nije bio u stanju da vodi i nadzire državu. Druga okolnost koja je dodatno ubrzala Staljinovu smrt bili su problemi s traženjem najboljih lekara.
Staljin je bio paranoičan zbog “jevrejske lekarske zavere” i mnoge je vrhunske sovjetske doktore uništio na isti način kao i disidente. Istoričar Sergei Devjatov navodi da su u kući ipak uspeli da organizuju improvizovani medicinski centar za pružanje prve pomoći. Ali, oštećenje diktatorovog mozga je bilo preveliko.
Neki ipak smatraju da su Staljina izdali njegovi bliski saradnici, te da namerno nisu satima zvali lekare, koristeći neočekivanu priliku da ga se reše. Bilo kako bilo, 2. marta Staljina su posetili njegova ćerka i sin, Svetlana i Vasilij. Svetlana je posle rekla da su oca zatekli pijanog i da je čak i u toj situaciji vikao na lekare.
-Bila je to teška i užasna smrt, rekla je ona.
Staljin je uprkos raznim lekovima i injekcijama, čak i pijavicama, ubrzano propadao, tako da više nije mogao ni da jede samostalno. Danas pojedini stručnjaci smatraju da je moguće da je neko iz Staljinovog okruženja otrovao diktatora, i to varfarinom, danas lekom protiv zgrušavanja krvi koji se koristi u strogim dozama. U ono vreme to je bio otrov jer se primenjivao u velikim količinama.
Nikita Hruščov je u svojim memoarima 1970-ih zapisao da je Lavrentij Berija, Staljinov ozloglašeni šef tajnih službi, dva meseca nakon diktatorove smrti, kada mu je Hruščov poslao društvo da ga uhvati i sudi mu zbog navodne izdaje i špijunaže, zavapio da ih je on „oslobodio Staljina“, spasao ih i slično.
-Neobično, ali zaista postoje pretpostavke da bi njegovi bliski saradnici iz Centralnog komiteta i predsedništva bili kriminalci koji bi bez problema ubili svog šefa. Zanimljivo je, ali danas oko toga gotovo da nema sumnji – naveo je istoričar Leonid Mlečin.
(Blic)
