„Kosovo je Srbija. Bilo i biće“, izjavio je nekoliko dana pre hapšenja Slobodan Milošević u svom poslednjem intervjuu.
Nekoliko dana pre napšenja, Slobodan Milošević dao je intervju za izraelski list, za koji će se ispostaviti da je poslednji intervju bivšeg predsednika SRJ.
List „Haaretz“ iz Tel Aviva nakon više meseci čekanja uradio je intervju sa Miloševićem.
„Haaretz“, zajedno sa „International Herald Tribunom“, listom koji su u to vreme zajednički izdavala dva najvažnija američka dnevna lista, „Njujork tajms“ i „Vašington post“, uputio je oktobra 2000. dotadašnjem predsedniku SR Jugoslavije Slobodanu Miloševiću, odmah nakon njegovog silaska s vlasti, predlog za intervju, piše autor intervjua Dragan Bisenić.
Intervju je prihvaćen krajem februara i dogovoren za sredinu marta.
Posle autorizacije, intervju je preuzeo i „Njujork tajms“, a ispostavilo se da će to biti poslednji intervju koji je Milošević dao. Uhapšen je 1. aprila, a 28. juna isporučen je Haškom tribunalu, gde je i preminuo 11. marta 2006..
Kako navodi, Sjedinjene Američke Države uslovile su svoju pomoć Srbiji Miloševićevim hapšenjem, sa zadatim rokom do 31. marta. U takvim okolnostima, 14. marta 2001. vođen je intervju s bivšim predsednikom SR Jugoslavije, dve nedelje pre njegovog hapšenja. Autorizovani tekst razgovora prenet je u nekoliko svetskih medija, navodi Bisenić.
Kako piše, tih dana u punom jeku bio je albansko-makedonski sukob na severu Makedonije koji je anagažovao i Srbiju koja je na sve to motrila iz „kopnene zone bezbednosti“ uspostavljene prema Kosovu.
„Nikada mi ni na pamet nije palo da budem novi Tito! Čak ni onda kada su neki počeli da od Požarevca prave novi Kumrovec“, prokomentarisao je tada Slobodan Milošević.
Na pitanje da li je svoje govore pisao sam, jer se se pričalo da to radi njegova supruga, Milošević odogovara: „Apsolutno sam! Sve sam ih napisao za kuhinjskim stolom.“
U vreme kada je postao predsednik CK SK Srbije, dodaje, republike nisu imale neku veliku vlast: „Ništa nije moglo da se uradi, a da se ne pitaju čilageri gore. Jednom me je jedan novinar pitao šta je mislim o mojoj odgovornosti za raspad Jugoslavije. Ja mu odgovorim: ‘Da sam ja bio predsednik Jugoslavije, ona se ne bi ni raspala’. Oni su bili toliko protiv mene, da nisu nekada hteli da uzmu telefonsku liniju da bi razgovarali sa mnom.“
U svoje zasluge je ubrajao i uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Izraelom. Ne bez ponosa kaže da je on bio prvi koji je tražio da se uspostave diplomatski odnosi sa Izraelom i da je skupština Srbije donela rezoluciju o tome, ali da to savezne vlasti nisu želele da prihvate i podrže, prenosi novinar Bisenić.
O Holbruku, Dejtonu….
Milšević je potom govorio o američkom izaslaniku ričardu Holbruku koji ga je optuživao za pogibiju američke delegacije u kojoj su bili Bob Frejžer u pratnji Džozefa Kruzela i Nelsona Drua.
„Za njihovu smrt odgovoran je Holbruk. Ja sam im govorio da idu drugim putem, preko Republike Srpske, ali Holbruk je to odbio jer je rekao da neće da ga Mladićeva vojska kontroliše i zaustavlja. Ja mu kažem da mu garantujem da ga neće zaustavljati, pozovem Mladića koji pošalje pisanu garanciju, ali on opet neće. Rekao sam mu da to nije „road“ nego kamenjar, ali on nije hteo da sluša. Ja sam ga još zavitlavao. Kažem mu da Francuzi ginu ko pilići na tom putu, da se prevrću svakog dana, ali on je pošto-poto hteo na tu stranu. Poslao ih je u smrt. Robert Frejžer je bio najsposobniji od njih. Njegova supruga i deca dolazili su ovde i bili su s nama u Karađorđevu“, naveo je tada Milošević.
Na pitanje koje je najveći prevarant od ljudi iz sveta sa kojima je imao priliku da se sretne, Milošebić je odgovorio: „Holbruk! Mi razgovaramo po celu noć, a onda on dođe ujutro sa sasvim suprotnim stvarima od onih o kojima smo se dogovorili. Pitam ga: „Šta je to sada“, a on će „instructions“. I tako stalno, „instructions, instructions…“. Pa, dobro, pitam ga: „Dokle instructions“? Ja pregovaram ovde sa ovlašćenjima, a ti mi stalno vičeš „instructions, instructions“! Dovedi nekog ko ima ovlašćenja! Ja sam mu rekao da on nema muda da donese nikakvu ključnu odluku, da prelomi“.
„Za Dejton je najzaslužniji državni sekretar Voren Kristofer. Ja sam to jednom rekao u jednoj izjavi povodom godišnjice Dejtona. Nisam imao nikakvog razloga da nešto podilazim Kristoferu koji je star čovek i koji je odlazio sa funkcije. To mi Holbruk nikada nije zaboravio. Kada smo se dogovarali oko Verifikacione misije, rekao mi je „No requests more, no request.“
Kada je reč o sagovornicima iz regiona, Milošević je rekao: „Tuđman je držao svoju reč. Izetbegović je uvek koristio Amerikance kao izgovor za svoje odbijanje. Kada smo bili kod Jeljcina, ja sam Tuđmana zavitlavao. Kažem mu da njemu kroz noge prolaze granate, pošto je tada bilo navodno granatiranje Banskih dvorova. On je to podnosio“.
Bivši predsednik SRJ posebno je govorio o sporazumu u Dejtonu.
„Celu noć smo čekali šta će Alija da uradi. Počeo je i da pada sneg kada sam ujutru 21. novembra otišao kod Tuđmana s predlogom da nas dvojica potpišemo sporazum. Franjo je to prihvatio i obojica smo u sedam bili kod Amerikanaca i tako smo se dogovorili. Tuđman je održao svoju reč. Moja konačna ponuda bila je da prihvatim arbitražu za Brčko odloženu na godinu dana i da to ponudim Kristoferu. Kristofer i Holbruk su prosledili Izetbegoviću Tuđmanovu i moju ponudu. Posle premišljanja, Izetbegović je to prihvatio“.
„Hag je velika glupost“
„To je velika glupost. To i oni sada vide“, rekao je Milošević na pitanje šta očekuje od Haga.
Milošević je tada govorio i o političkoj situaciji u Jugoslaviji.
„Ugrožen je teritorijalni integritet Jugoslavije. U ekspanziji su albanski separatizam i terorizam, jer su se, posle oktobarskih događaja, snažno i brzo preneli i na područje van Kosova. Aspiracije albanskih separatista i terorista se šire sa teritorije Kosova na druga područja južne Srbije i u ovim okolnostima gde im se omogućava da kupuju vreme, ja ne znam, zaista, gde im je kraj. Bojim se da će i drugi separatisti dobiti svoje terorističko lice i zahtevati naročito autonomni status za višenacionalna područja Srbije ili čak i za otcepljenje tih područja od Srbije. Crna Gora se može odvojiti od Srbije, jer se na tome radi i van Jugoslavije i u Jugoslaviji, ali, bojim se da će Crna Gora biti suočena i sa unutrašnjim separatističkim tenzijama i zahtevima za prekrajanjem njenog teritorijalnog prostora. Što se ekonomskih i socijalnih prilika tiče“, nastavio je Milošević, „one su loše, jer standard naglo i mnogo pada. Mislim da je to neopravdano, jer je ekonomska situacija i u uslovima sankcija bila mnogo bolja, a sada, imajući u vidu da su konačno skinute sve sankcije i uspostavljene sve veze sa ‘svetom’, to pogotovo ne bi smelo da se događa“, rekao je Milošević.
Na pitanje „Hareca“ da li sebe smatra političarom, državnikom ili revolucionarom Milošević odogovara: „Uvek sam za sebe smatrao da sam običan čovek, koga su istorijske okolnosti u jednom trenutku njegovog života dovele u situaciju da sav svoj život posveti narodu kome je sve bilo ugroženo“.
„Nije zasluga ni moja, ni Srbije, pa ni Jugoslavije u krajnjoj liniji, što je u burnim događajima koji su zadesili Istočnu Evropu 1989. i 1990. godine u svim zemljama tog regiona došlo do dramatičnih političkih tenzija, sukoba i promena koje su u drugi plan stavile i ekonomsku i socijalnu i obrazovnu i kulturnu dimenziju njihovog života, život ovih zemalja svele na stranačke sukobe i borbe, a u višenacionalnim državama na etničke, nacionalne i verske netrpeljivosti, zbog kojih su se neke od tih višenacionalnih zemalja raspale, a neke nastavile da žive u neprekidnim i teškim tenzijama između većinskog stanovništva i manjina.
Zasluga za taj traumatični život svih ovih zemalja najvećim delom pripada kreatorima svetskog poretka koji je predviđao da se ove zemlje kolonizuju. Ali, naravno, ne treba ni ove zemlje amnestirati od svake odgovornosti za sudbinu koja ih je snašla. Bilo je, ipak, dosta načina da se suprotstave ekonomskoj i socijalnoj degradaciji, a naročito političkim, nacionalnim, verskim i etničkim sukobima koji su razgrađivali njihovo biće.
U tim okolnostima, na samom početku devedesetih godina, ja sam bio prinuđen da u borbi za očuvanje Jugoslavije, a kasnije u podršci interesima srpskog naroda van Srbije i, najzad, u naporima da se sačuva nezavisnost same Srbije i treće, tek uspostavljene Jugoslavije, da branim najveće vrednosti – domovinu, narod, slobodu, nezavisnost, nacionalno dostojanstvo“.
„Velike sile imale interes da destabilizuju Balkan“
„Neki Srbiju i njen položaj vole da porede sa položajem Izraela, Kosovo sa Jerusalimom, muslimansko okruženje Srbije sa palestinskim i arapskim okruženjem Izraela. To je rekao i sadašnji predsednik Koštunica. Smatrate li da su ta poređenja osnovana ili su ona rezultat izvesnih propagandnih namera da bi se položaj Srbije bolje shvatio u svetu?“
Najveća sličnost je u tome što je i nad Srbima kao i nad Jevrejima izvršen genocid. Samo su sada gasne komore i peći za spaljivanje, zamenile usavršenije, prikrivenije i dugotrajnije forme uništavanja jednog hrabrog naroda i njegove države. Medijska satanizacija, ekonomske sankcije, blokade, bombardovanje. Srbi su jedini narod koji je bombardovan u Evropi od Drugog svetskog rata. Najpre u Republici Srpskoj, a onda u Jugoslaviji. 22.000 tona bombi sručeno je na Jugoslaviju ’99. – gotovo sve na civilne ciljeve. Njihove udvorice danas, u Jugoslaviji, prema političkim neistomišljenicima, a pre svega levičarima, vrše takvo bezakonje, nasilje i diskriminaciju koja se samo može uporediti sa diskriminacijom nad Jevrejima u nacističkoj Nemačkoj.
„Tamo gde je odgovornost najveća, najveći je i rizik. A na čelu zemlje i naroda koji su izloženi vrlo organizovanim međunarodnim pritiscima, koji su predmet pažnje gotovo celog sveta, taj rizik je najveći.Računao sam sa tim rizikom. Njegovim posledicama sam izložen od prvog dana, takoreći već od 1990. godine. Ali sam računao i sa istinom i pravdom. Verovao sam u njih. Zato se nisam branio od kleveta kojima sam bio izložen. Možda je to greška. Moja porodica, na primer, smatra da je greška, da nije trebalo da pređem ni preko jedne klevete.“, rekao je Milošević.
Na pitanje da li je znao da će ga posle slike koja je stvorena u svetskim medijim, posle nepristajanja na uslove NATO-a, optužiti Haški tribunal Milošević odgovara da je „računao na sve opasnosti koje sa sobom donosi odluka da Srbija i Jugoslavija ne prihvate uslove NATO pakta. Optužnica Haškog tribunala je samo jedna od tih opasnosti za moj život i život moje porodice“
„Što se ucene tiče, o njoj mislim, nadam se, isto što i Vi, isto što i svi normalni ljudi na svetu. Ucena je jedan od najnemoralnijih oblika individualnog i kolektivnog ponašanja. Jedna od opravdano najomraženijih reči u ljudskom govoru je ucena“, rekao je bivši predsednik SRJ o uceni SAD i optužnici Haškog tribunala.
„Kakva je bila uloga velikih sila na Balkanu u poslednjih deset godina?“
„Velike sile su imale zajednički interes da destabilizuju Balkan, da bi ga ekonomski koristile i politički kontrolisale. U tom pogledu je nelogično što su se u toj priči zajedno našle sve velike zapadne zemlje. Destabilizacija Balkana je i destabilizacija Evrope. To mogu da nemaju u vidu neki političari u SAD, ali to ne mogu da nemaju u vidu u Evropi“, odgovara Milošević.
„Kosovo je Srbija“
„Ukidanjem Varšavskog vojnog saveza, NATO, koji je do tada bio njegov antipod, ostao je sam. Njegova moć je postala neograničena, svetska ravnoteža potpuno ukinuta. Možda su zato zemlje članice NATO pakta trebalo da svoju zajedničku politiku nađu u političkoj platformi saradnje sa svima, u pomoći nerazvijenim i malim zemljama i narodima. NATO, kada je ostao sam i postao moćan, imao je šanse da ukine sve ratove na svetu“, rekao je u intervjuu za izraelski list Milošević.
Na pitanje zašto je prihvatio sporazum Černomirdin-Ahtisari, kojim je okončano NATO bombardovanje Jugoslavije Slobodan Milošević odgovara:
„Zato što je sporazum donosio takve uslove prekida rata koji su sadržali garancije UN u pogledu suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije i predviđao da na Kosovo, u ograničenom vremenskom periodu, stignu predstavnici UN da obezbede mir i sigurnost za sve građane, da UN pomognu da se dođe do političkog rešenja u interesu svih koji žive na Kosovu i Metohiji. I zato što mi je Černomirdin, u ime Rusije i u ime predsednika Jeljcina, pred celom svojom delegacijom i pred ruskim generalima, pred našim generalima i pred celom našom delegacijom – garantovao da Rusija neće prihvatiti i da će staviti veto na svaki pokušaj uvođenja glave VII Povelje UN“.
„Da li je Kosovo po Vašem mišljenju, zaštićeno ili izgubljeno za Srbiju?
Kosovo je Srbija. Bilo i biće. Ali Kosovo je u ovom trenutku – uzurpacijom uloge UN od strane NATO-a – pod okupacijom. Onog trenutka kada se ta strana okupacija na bilo koji način okonča, san albanskih terorista biće okončan. Kosovo može biti izgubljeno samo ako se vodi politika koja ignoriše nacionalne interese i zatvaraju oči pred albanskim separatizmom i terorizmom. A zaštićeno je ako se vodi suprotna politika. Ona koju ja predstavljam“
Milošević je tada novinaru Biseniću odogovorio i da nije „antiamerikanac“.
O 5. oktobru, najavljenom hapšenju
Dragan Bisenić, koji je vodio razgovor, navodi da je „Haaretz“ intervju objavio 14. marta 2021, pod naslovom „I was dictator“ (Bio sam diktator)
Bivši predsednik SRJ tada je govorio i o 5. oktobru 2000. godine i onome što je usledilo.
Novinar je upitao Miloševića za komentar o navodima Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice da su očekivali da posle paljenja Skupštine i televizije budu uhapšeni, a Milišević je odgoviro: „Nisam ih uhapsio zato što sam diktator“.
Milošević je rekao da je u trenutku kada je Vojislav Koštunica došao i rekao da je Službeni list objavio njegovu pobedu na izborima, odlučio da to i prihvati.
Na pitanje da oceni svoju politiku Milošević odgovara: „Uspeo sam u odluci i naporima da se posvetim interesima svoga naroda i svih građana Republike Srbije. Nisam uspeo da u svom radu razlikujem savetnike, saradnike i prijatelje od karijerista i profitera. Ali, nisam valjda prvi predsednik kome se to desilo. Moja je greška što sam zanemario prethodna iskustva. Verovatno sam smatrao da su iz tih prethodnih iskustava pouku izvukli drugi i zbog toga sam bio sklon zabludi da se iskrenost, pomoć i dobra volja vraćaju na isti način“.
Tih dana su se u Beogradu skupljani novinari iz sveta zbog najavljenog hapšenja Slobodana Miloševića, te je Milošević i to prokomentarisao u ovom intervjuu.
„Što se tiče skupljanja novinara iz celog sveta da gledaju „privođenje i hapšenje“ bilo čije, gledam na to kao ostatke gladijatorskih potreba, tako dugo zadovoljavanih u Evropi. Pritiske doživljavam kao što ih doživljava svaki čovek koji je izložen pritiscima – odnosno kome se preti nasiljem. A što se mirne savesti tiče, na mirnu savest se ipak poziva neko ko snosi odgovornost u negativnom smislu, za neke odluke, događaje, poteze, ponašanja. Nalazeći se na čelu Srbije, a zatim i Jugoslavije, ja mislim da sam učinio sve da odbranim svoj narod i da nisam povukao nijedan potez na štetu interesa zemlje, naroda i građana. Naprotiv. U istorijskim okolnostima koje su snašle ovaj deo sveta i posebno genocida nad Srbima, mislim da sam postupao najbolje što se moglo, a sigurno najbolje što sam ja mogao“, rekao je Milošević.
„Ja sam u sadašnjosti imao veliku podršku od naroda i javnosti. Imao sam i mnogo kritičara i protivnika. Ali, u budućnosti, u istoriji, sigurno ću imati manje protivnika a, možda, i manje kritičara. Uostalom, videće se“, dodao je.
Za kraj, Milošević je odgovorio na pitanje kakva su njegova predviđanja u pogledu političke budućnosti Srbije i Jugoslavije.
„Optimistička, ako se politika u Srbiji i Jugoslaviji bude vodila u interesu nezavisnosti zemlje, njenog teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta. Na iskustvima i saznanjima savremene ekonomije, uz uvažavanje nacionalne prošlosti i na poznavanju i primeni svih naučnih, tehnoloških i kulturnih dostignuća u savremenom svetu i razvijanju osećanja pripadnosti svetskoj zajednici, na principima ravnopravnosti i zajedničkih interesa.
Pesimistička, ako se bude vodila suprotna politika. Nadam se da je kratko, a i jasno“, zaključio je Slobodan Milošević u svom poslednjem intervjuu.
(rts)
