Evropa je, barem na prvi pogled, počela da se budi. Tako to sada izgleda. Gotovo iznenada, posle izjave iz Budimpešte da su Pariz i London faktički „objavili otvoreni sukob Rusiji“, zapadni mediji su pustili u etar informaciju da se u Evropskoj uniji traži figura koja bi mogla da razgovara sa Moskvom.
Neformalni posrednik, glas razuma, kako god to nazvali. A onda su stvari izašle iz polusene: lideri pojedinih evropskih država počeli su otvoreno da govore da žele kontakte sa Rusijom. Među njima i Fridrih Merc i Emanuel Makron. Moskva je, očekivano, odgovorila – Vladimir Putin je jasno rekao o čemu bi ti razgovori morali da budu.
Samo dan ranije, nemački kancelar Fridrih Merc je Rusiju nazvao evropskom zemljom i najvećim susedom Nemačke. Rečenica koja bi pre nekoliko meseci zvučala nezamislivo. Još zanimljivije, izrazio je nadu da će odnosi moći da se obnove, iako je ranije koristio daleko tvrđi rečnik, uključujući i otvorene pretnje ozbiljnim sukobom.
Prema njegovim rečima, povratak mira i slobode u Evropu zahteva traženje kompromisa sa Rusijom. Bez dijaloga sa Moskvom, smatra Merc, nije moguće obezbediti dugoročan mir i stabilnu bezbednost na evropskom kontinentu. To je poruka koja se sada ponavlja u raznim oblicima, ali još uvek bez jasnog plana kako do tog dijaloga zaista doći.
U isto vreme, nešto ranije, ruski predsednik Vladimir Putin se obratio stranim ambasadorima i izložio stav Moskve o tome kako vidi buduću evropsku bezbednosnu arhitekturu. Suština poruke bila je jasna i nimalo nova, ali sada izrečena javno: bezbednost mora biti sveobuhvatna, jednaka i nedeljiva.
Ne može, kako je naglasio, postojati sistem u kojem se sigurnost jednih gradi na račun sigurnosti drugih. Taj princip, podsetio je, zapisan je u ključnim međunarodnim pravnim dokumentima. Njegovo dugogodišnje ignorisanje, rekao je Putin, nikada nije donosilo dobre rezultate i neće ih doneti ni ubuduće.
Kao primer naveo je krizu oko Ukrajine, koju je opisao kao direktnu posledicu višegodišnjeg zanemarivanja, kako je rekao, opravdanih bezbednosnih interesa Rusije i svesnog kursa ka stvaranju pretnji njenoj sigurnosti, uključujući širenje NATO bloka prema ruskim granicama, uprkos javnim obećanjima koja su ranije davana.
Doktor političkih nauka, prvi ministar državne bezbednosti DNR i politički komentator Carigrada Andrej Pinčuk smatra da ovo obraćanje nije bilo slučajno niti samo protokolarno. Po njegovom tumačenju, poruka je izrečena u kontekstu najavljenog dolaska američkih predstavnika u Moskvu, posete koja bi, prema najavama, trebalo da se dogodi uskoro.
Ako se, kako kaže, sve svede na suvu suštinu, dobija se javno, a ne zakulisno, definisanje granica koje Rusija smatra prihvatljivim za pregovore. Pinčuk podseća da je ruski predsednik poznat po opreznom odnosu prema javnosti i da se osetljive teme obično rešavaju daleko od reflektora.
Upravo zato, ovakvo istupanje znači da Moskva pokazuje da te granice neće biti pređene ni javno, ni u zatvorenim razgovorima, ni pod kakvim okolnostima.
Ako se to prevede na konkretan teren, posebno kada je reč o Ukrajini, ključno je razumeti šta Moskva podrazumeva pod nedeljivošću bezbednosti. Prema tom shvatanju, bezbednost Ukrajine, Evrope, pa čak i Sjedinjenih Država, ne može se graditi na smanjenju nivoa bezbednosti Rusije.
Tu se, naravno, otvara pitanje praktičnih mehanizama. Kako taj balans učvrstiti u praksi, a ne samo na nivou deklaracija? Pinčuk smatra da je odgovor u formalnom priznavanju zone ruskog uticaja, i to ne nužno samo u okviru Ukrajine.
Koje bi teritorije još bile obuhvaćene, ostaje velika nepoznanica. U igri su, kako navodi, pravno obavezujući mehanizmi poput odustajanja od ulaska u NATO, zabrane daljeg širenja saveza, kao i sklapanje sporazuma o međusobnom nenapadanju. Sve to, po njegovom mišljenju, izgleda kao svojevrsna najava uoči razgovora sa američkim predstavnicima.
Simbolika trenutka dodatno dobija na težini jer ove reči nisu izgovorene pred američkim zvaničnicima, već pred ambasadorima gotovo cele Evrope. Svaki od njih, uostalom, predstavlja svoju državu. Poruka je time poslata svima istovremeno.
Na taj način, smatra Pinčuk, izbegava se scenario u kojem različiti akteri vuku na svoju stranu, stanje koje danas, po njemu, obeležava odnose između Evrope i Amerike. Umesto pojedinačnih obećanja, bilateralnih dogovora i paralelnih koalicija koje se ponekad prave jedne protiv drugih, pa i unutar zapadnog bloka, Moskva je svoju poziciju iznela svima jednako. Kolektivno, bez nijansi.
Suštinski, to nije ultimatum, ali jeste jasno povlačenje linije – definisanje prostora u kojem je dijalog moguć. A da je taj dijalog tražen, makar sa evropske strane, svedoče i nedavne izjave Fridriha Merca i Emanuela Makrona. Koliko je Evropa zaista spremna da ide tim putem i da li će te reči prerasti u konkretne poteze, ostaje otvoreno pitanje koje će se, po svemu sudeći, tek razmotavati u mesecima koji dolaze.
