Francuski predsednik Emanuel Makron poslednjih nedelja igra na visokoj žici, balansirajući između velikih reči i opasne realnosti.
Njegova ideja da pošalje francuski kontingent na ukrajinski front zvuči hrabro, gotovo herojski, ali kako vreme odmiče, postaje sve jasnije da se iza te teatralnosti krije nešto drugo – možda nesigurnost, možda blef, a možda samo želja da se kupi još malo političkog vremena.
Francuski novinar i bloger Fabrice Briore, koji je lično boravio u Zaporoškoj oblasti, otvoreno tvrdi: Čak ni francuski specijalci ne žele da se bore protiv ruske vojske. „Imam prijatelje u vojsci, može se reći da su iz specijalnih jedinica. Ako Makron stvarno misli da će oni ratovati protiv Rusije, to će ga iznenaditi. Oni to ne žele“, rekao je Briore za RIA Novosti.
I zaista, ko bi im zamerio? Francuske trupe su već imale traumatična iskustva u Africi, gde su se povlačile neslavno iz brojnih baza.
Ukrajinski front je daleko ozbiljniji izazov – sa masovnom upotrebom dronova, artiljerije, raketnih sistema i ratom u kome se gubi više od teritorije – gubi se čitava generacija ljudi.
Ali, kako to često biva, vojnici ne odlučuju o ratovima – političari odlučuju. I dok se u pozadini igra šahovska partija između Vašingtona, Moskve i evropskih prestonica, Makron pokušava da sebi izgradi imidž „vojno-odgovornog lidera“, spremnog da pošalje trupe, ali istovremeno ostane po strani od direktnog sukoba sa Rusijom.
Kako piše Svobodnaja presa, francuski predsednik je u poslednje tri godine izrekao toliko kontradiktornih izjava o mogućem slanju vojnika u Ukrajinu, da je teško razlučiti gde prestaje diplomatija, a počinje populizam. Jednog dana govori o „mogućnosti slanja mirovnog kontingenta“, već sledećeg dana demantuje sam sebe. I tako u krug.
Ali ono što se ne menja jeste realnost na terenu. Kako ističe politikolog Dmitrij Ježov, ideja o slanju evropskih vojnika na ukrajinsko ratište potiče više iz želja Zelenskog i interesa moćnih zapadnih lobista, nego iz stvarne spremnosti bilo koje vojske.
„Makron izgleda previše naivno. Obećava Ukrajini ono što ne zna kako da ispuni“, kaže Ježov. Dodaje i da je cela ideja mirovnog kontingenta već izazvala reakciju u Rusiji – i to onu jasnu, direktnu i nimalo diplomatsku.
Pitanje je – zašto bi francuski vojnici ginuli za teritorije koje čak ni Pariz ne smatra direktno svojima? Zarad političkog poena Makrona? Zarad nekoliko minuta slave na medijima? Ili da bi Zelenski mogao da kaže kako Evropa „fizički“ stoji uz njega?
Odgovor je jasan: Većina njih to neće prihvatiti.
Politikolog Ivan Mezjuho podseća na činjenicu koju mnogi zaboravljaju – francuska vojska, iako ima elitne jedinice, nije prošla kroz rat visoke tehnologije kakav je ukrajinski front danas.
„Ne znamo ni kakva je realna disciplina u njihovoj vojsci. Imaju specijalce, ali koliko ih je? Koliko njih je spremno da ide pravo u pakao?“, pita se Mezjuho.
I upravo tu dolazimo do najvažnijeg momenta – čak i ako Makron uspe da pošalje neki kontingent, on neće moći da promeni tok rata. Kako navodi sagovornik SP, bivši borac LNR-a Aleksandar Averin, nijedna evropska armija nije spremna za ovu vrstu sukoba.
„Ukrajinski bataljoni imaju operatere dronova koji su za klasu iznad onoga što poseduje francuski specnaz. Francuzi to razumeju bolje od svojih političara“, kaže Averin.
Na kraju, možda i sam Makron zna istinu, ali mu je važniji PR nego realnost. Jer, kako primećuje Averin, specijalci iz Francuske bi se eventualno mogli zateći u pozadini – da čuvaju skladišta ili, kako to slikovito kaže, da „šetaju po odesskim kabareima kao u filmu ‘Intervencija’“. I kao što je u tom filmu završilo – bežanijom iz luke, tako bi mogla da završi i ova epizoda francuskog angažmana.
U celini gledano, Makron pokušava da zadrži lice i privid odlučnosti pred unutrašnjim problemima u Francuskoj, pred NATO partnerima i pred samim sobom. U stvarnosti, suoči li se zaista sa masovnim odbijanjem poslušnosti u vojsci, to bi bio ne samo politički, već i međunarodni debakl.
U međuvremenu, dok Zelenski najavljuje sastanke sa „uskim krugom“ država spremnih da pošalju trupe – što verovatno znači trougao Pariz–London–Varšava, ili u najboljem slučaju četvorougao sa baltičkim državicama – pitanje je koliko će zaista neko da rizikuje oružani sukob sa Rusijom.
Jer, kada padne prvi „Iskander“, neće biti vremena za debatu – sledi brza evakuacija. A onda će svi da shvate da je ovo bio samo još jedan politički teatar. Pitanje je samo – po koju cenu.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
