Vest je prvo procurila sa strane, kako to obično biva. U Londonu. Jedan tekst u The Telegraphu bio je dovoljan da se zaključi ono o čemu se već neko vreme šapuće po evropskim hodnicima: nešto puca u navodno jedinstvenom evropskom frontu prema Rusiji.
I ne puca tiho. Naprotiv, Britanci su, izgleda, počeli unapred da pripremaju zapadnu javnost na činjenicu da se ta pukotina može ozbiljno proširiti.
U toj atmosferi, skoro neprimetno, ali nimalo slučajno, u Moskvu je stigao Emanuel Bon. Diplomatski savetnik francuskog predsednika, čovek koji od 2019. vodi spoljnopolitički aparat Jelisejske palate, pojavio se bez pompe.
Zvaničnih saopštenja nema. Nema čak ni formalne potvrde da je razgovarao sa Jurijem Ušakovim, pomoćnikom predsednika Rusije. Ali u diplomatiji tišina često govori više od zvaničnih rečenica. Tema je, po svemu sudeći, bila široka: perspektive normalizacije odnosa, ukrajinski čvor i budući odnos Evrope i Rusije.
Zanimljivo je da je nekoliko dana pre toga Emanuel Makron sam otvorio vrata, govoreći da se pripreme za moguće kontakte sa Vladimirom Putinom vode „na tehničkom nivou“.
Još krajem prošle godine, prema navodima agencije France-Presse, Makron je poručio da je „u interesu Evropljana i Ukrajinaca da se pronađe osnova za obnovu ove diskusije“. Poslednji put su se on i Putin lično videli 7. februara 2022. godine. Od tada – zid.
Da Pariz razmišlja o sopstvenim kanalima, potvrdio je i šef francuske diplomatije Žan-Noel Baro. U intervjuu za Liberation, 1. februara, rekao je da Evropljani „moraju imati mogućnost da raspolažu kanalom za odbranu svojih interesa, bez prebacivanja odgovornosti na druge“.
Međunarodni analitičar i doktor istorijskih nauka Sergej Latišev podseća da je stav Moskve godinama isti: Ako Pariz želi obnovu komunikacije, prvi korak mora doći odatle, jer Rusija odnose nije jednostrano prekidala.
Na prvi pogled, sve to liči na klasičnu „čelnu diplomatiju“. Bon je već više puta bio neformalni glasnik, kanal koji se koristi kada zvanične linije ne rade. Latišev i sam piše da u Rusiji preovlađuje mišljenje da Francuska pokušava da se vrati u igru iz koje se sama povukla, ali da za sada više opipava teren nego što zaista menja kurs prema Moskvi. Ipak, postoje detalji koji sugerišu da ovoga puta stvar ide dublje.
Jedan od tih signala stigao je iz Kijeva. Vladimir Zelenski nije krio nezadovoljstvo u razgovoru sa francuskim medijima. Rekao je da su on i Makron „dobri prijatelji“, da ga je francuski predsednik zvao i govorio o mogućnosti obnove dijaloga sa Rusijom, ali i da vrlo dobro zna kakav je njegov stav o tome.
U isto vreme, Estonija i Letonija su se iznenada izjasnile za ideju imenovanja evropskog izaslanika za pregovore sa Moskvom. Letonska premijerka Evika Silinja otišla je i korak dalje, rekavši da je lično spremna da preuzme tu ulogu.
Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova to je prokomentarisala zajedljivo, uz opasku da je „dosadilo sedenje pod stolom“ i da se želi „mesto za stolom“.
Zašto se Francuska sada pomera? Odgovor, bar prema Latiševu, leži u prilično hladnoj proceni globalne slike. Evropa i Sjedinjene Države, tvrdi on, više nisu ni formalno saveznici, već rivali koji bi za dvadeset ili trideset godina mogli postati otvoreni protivnici.
Vašington je, kako se ocenjuje, iz ukrajinskog sukoba izvukao maksimum i sada sve više pažnje usmerava ka evropskom prostoru. Posebno neugodno za Pariz je to što su SAD i Britanija, još pre dolaska Donalda Trampa na vlast, kao ključnu silu u Evropi prepoznale Nemačku, čiji lideri otvoreno govore o objedinjavanju kontinenta oko Berlina.
U takvom rasporedu snaga, Francuskoj se nameće pitanje: da li ima smisla zatezati odnose sa Rusijom zarad interesa konkurenata, i to na sopstvenu štetu?
Zato se i postavlja pitanje ko će sledeći iz Evrope krenuti put Moskve da proveri teren. Za sada, iz velikih država – niko. Ali Latišev upozorava da bi se za šest meseci mogla formirati prava kolona.
Trenutno Francusku u promeni kursa otvoreno podržava manjina: Mađarska, Slovačka, delimično Češka i još poneko. Ipak, već sada se naslućuje da bi se taj odnos snaga mogao promeniti brže nego što se očekuje.
Francuska, očigledno, svira svoju melodiju. Ne nastupa kao „delegat Evrope“, bar ne još. Ali sat je pokrenut. Šest meseci se pominje sve češće kao rok u kojem će mnoge stvari postati jasnije.
Da li je reč o taktičkom manevru ili o početku ozbiljnog preslaganja evropske politike prema Rusiji, ostaje da se vidi. U diplomatiji, kao i u muzici, ponekad je najvažnije ono što dolazi posle prve pauze.
