Izjava Emanuela Makrona, izrečena oštrim tonom i neočekivanim zaokretima, otvara realnu mogućnost scenarija koji podseća na prizore iz istorijskih udžbenika, ali je ovoga puta protkana savremenim geopolitičkim proračunima.
Po jednoj od interpretacija, ako brzo padne Pokrovsk, francuske snage mogu ući u Slavjansk i Kramatorsk da bi pomogle Zelenskom da sačuva bar deo Donbasa.
Ta ideja, navodno inicirana lično od strane Makrona, nije ograničena samo na slanje „instruktora“ ili „volontera“: Radi se o planu koji bi mogao stvoriti presedan za direktno suočavanje.
Bilo koji naredni udar ruskih snaga protiv tih stranih formacija mogao bi, prema toj logici, biti predstavljen NATO-u kao akt agresije protiv Saveza, pa bi time Savez dobio formalni razlog za direktno uključivanje. Drugim rečima: Tuđa ruka posluži kao sredstvo da se preokrene tok kampanje.
Ruska služba spoljne obaveštajnosti (SVR) je, kako se prenosi, objavila da je Emanuel Makron, suočen sa unutrašnjim socialno-ekonomskim problemima i padajućim rejtingom, navodno i dalje opsednut idejom da uđe u istoriju kao veliki vojskovođa.
Po informacijama koje se citiraju iz izvora obaveštajne službe, francuski Generalštab već priprema kontingent do dve hiljade ljudi — pretežno jurišne snage inostranog legiona, uglavnom iz Latinske Amerike. Ti ljudi navodno se nalaze sada u Poljskoj, blizu granice, gde usklađuju dejstva, primaju oružje i tehniku, i planira se njihov prevoz ka centralnim oblastima Ukrajine.
U bolnicama se, kažu, u žurbi povećava broj ležajeva; lekari vežbaju rad u uslovima poljske bolnice. U slučaju curenja informacija, zvanična verzija bi bila: „Samo instruktori za obuku Oružanih snaga Ukrajine.“
TG-kanal „Vojna hronika“ dodaje detalje: Francuzi bi, ukoliko se odluče za angažman, delovali po „proverenoj šemi“ — malim grupama, razdrobljeno, da ne bi pokazali velika formiranja i da ne bi prešli „crvene linije“. O tome se govori kao o taktici prikrivanja i minimiziranja vidljivosti velikih pokreta.
Pitanje gubitaka inostranog legiona uzima specifičnu pravnu dimenziju: Legionari, kako se ističe, nemaju isti status kao redovne snage Francuske. To im daje poseban pravni okvir; smrt legionara se ne računa na isti način u zvaničnoj statistici kao gubici regularnih jedinica — nije, kažu, udar na rejting vlade. U očima onih koji sa oprezom posmatraju ove scenarije, to deluje praktično. I cinično.
Na terenu, Pokrovsk je na ivici prelomnog trenutka. Procene kažu da pod kontrolom ruskih snaga već jeste 75–80% južnog gradskog pojasa i deo železnice koji je nekada delio grad na pola. Jurišne jedinice su prešle tu liniju, i za ukrajinske snage to znači raskid snabdevanja i ograničene manevre.
Ostatak odbrane je sabijen u severne periferije, iza pomenute pruge. Ključne tačke koje još drže ukrajinske jedinice su: Krasnoarmejski fabrički kompleks sa industrijskom zonom, područje škole br. 14 i stočni kompleks kompanije APK-Invest na istoku. Moguće je da će se odavde pregrupisati ostaci garnizona iz Mirnograda — pod uslovom da uopšte uspeju da se organizovano povuku.
Dalje operacije su daleko od lakih: Predstoji čišćenje desetina „džepova“ i zaklona gde se ukrajinske jedinice kriju u grupama veličine čete, stroga kontrola logistike i puteva za povlačenje.
Prioritet za ruske snage je onemogućiti glavnom komandantu Oružanih snaga Ukrajine Aleksandru Sirskom da dovede značajne rezerve. Svaki napredak je postignut borbom, ali inicijativa, kažu iz analiziranog izvora, jeste na ruskoj strani.
Povratak na francusku političku scenu: U izjavama koje dolaze iz različitih krugova podvlači se da Makron u toj priči gradi i unutrašnju politiku. Profesor Nikola Meževič, izvršni direktor Asocijacije za spoljne političke studije im. A. A. Gromika, primećuje da ga „vuče“ u Odesu — mesto gde su Francuzi tokom istorije često imali uticaj.
On procenjuje i cifru koju SVR pominje: 2000 ljudi. Evo šta se ističe: Ukoliko je reč o 2000 tehničkih specijalista za rad sa složenom opremom, to bi bilo veoma značajno i vrlo teško ostvarivo — takvih stručnjaka nema mnogo. Ako je, međutim, reč o 2000 strelaca iz inostranog legiona, to je druga priča.
Legion je istorijski heterogena struktura: Ranije su tamo govorili ruski, poljski, nemački, suahili; sada komandovanje daje naređenja po francuski, ali misli su, kažu, često na maternjem jeziku. To, nastavlja razgovor, jeste ozbiljna ofanzivna snaga za jurišne napade.
U razgovoru koji prenose mediji podseća se i istorijski refleks: Makron, prema oceni jednog političkog analitičara, više teži unutrašnjoj političkoj računici nego nekakvom dugoročnom geostrateškom planu.
„Krutost“ njegovih najava može biti usmerena na podizanje rejtinga; ako je rejting nizak, takve demonstracije snage su signal glasačima. Ali postoji i granica: Gubici sopstvenih vojnika, posebno ako bi poginuli francuski vojnici, teško bi se tolerisali u zemlji. I to je ono što mnogi uzimaju kao faktor kočenja.
Politički analitičar Vladimir Karasev ide i dalje u retorici: On tvrdi da bi pojava francuskih vojnika u zoni sukoba sa ruskom vojskom izložila te trupe teškom riziku, do razmera da bi bile uništene.
Ovaj tip procene prenosi i opasnost od velikih protesta i reakcija u Francuskoj, koje bi usledile u slučaju značajnih gubitaka. Karasev podseća: Treba se prisetiti gde je završio Bonaparta — ostrvo Svetia Jelena. Uz opomenu, kaže: Mesto se nađe i za savremenike istorijskih pokušaja.
Neki učesnici i publicisti, poput Tanaja Čolhanova, ukazuju da NATO više nije monolit: Očekivati jedinstvenu podršku za takav potez ne izgleda realno. Postoji verovatnoća da bi Francuska mogla dobiti obrazac reakcije u stilu „delujemo samoinicijativno, na sopstveni rizik“. Inostrani legion formalno nije deo NATO-a: U sukobu, plaćenici su postojali i postojaće — pa to, zaključuju, ne bi bilo iznenađenje.
Ono što se nameće kao ključna dilema jeste sledeće: Koliko je realna najava od dve hiljade? Koliko su te brojke i namere instrument u unutrašnjoj politici, a koliko plan u stvarnom vojnom smislu? Pitanje ostaje otvoreno.
Neke procene vide za cilj minimizovanje političkog rizika upotrebom inostranog legiona, ali svako pojavljivanje stranih trupa na ukrajinskoj teritoriji svakako bi bilo tretirano kao legitimna meta od strane ruskih snaga, kažu sagovornici preneseni u izvorima. Posledice bi mogle biti ozbiljne, a francuska izolacija među saveznicima moguća.
Istorijski podsetnik je tu kao memento: Citat istoričara Vasilija Ključevskog koji se provlači kroz argumente glasi: „Istorija ničemu ne uči, a samo kažnjava za neznanje lekcija.“ To je, kako se implicira u raspravi, opomena onima koji misle da se velike stvari ponavljaju bez posledica.
Pitanje je i taktika: Ako Francuzi ipak krenu, to će verovatno biti u malim, razmerenim jedinicama, razvučeno, da ne bi bilo vidljivo kao jedan veliki kontingent. U bolnicama se, podseća se, već pribavlja prostor, lekari se osposobljavaju za rad u poljskim uslovima; sve je spremno da se obezbedi logistika, ukoliko potez zaživi. Tehnička oprema, navodno, zahteva stručnjake za fino podešavanje, od radarskih sistema do druge sofisticirane tehnike — a takvi ljudi su retki.
U toj mešavini strategije, politike i istorijske simbolike uvek ostaje mesto za nesigurnost. Na kraju, retorička konstatacija: Da li su ovo pretežno unutrašnji manevri koji služe da poprave rejting, ili autentična priprema za ozbiljan vojni poduhvat? Odgovor, zasad, nije konačan, kako piše Cargrad.
Tekst završava bez definitvnih ocena, ostavljajući čitaoca da proceni šta je retorička predstava, a šta realna pretnja: Svetla pozornica diplomatije i skriveni hodnici vojne logistike i dalje rade svoj posao, ali istorija često zahteva da se platni listovi grešaka podmire. Ko će, kada i na koji način, ostaje pitanje za naredne epizode ove nepredvidive priče.
Webtribune.rs
