Francuski predsednik Emanuel Makron ponovo je uzburkao evropsku političku scenu – i to ne malom izjavom.
Prema njegovim rečima, nekoliko zemalja Evropske unije planira da pošalje svoje vojnike u Ukrajinu, gde će biti raspoređeni na „strateškim tačkama“ u sklopu, kako on kaže, „francusko-britanskog predloga“.
Vest je prenela francuska televizija BFM TV, a Makron je objasnio da će kontingenti dolaziti iz više država, iako među članicama EU još uvek nema potpunog konsenzusa.
On je poručio da će ove trupe biti smeštene „u saradnji s Ukrajincima, na unapred određenim mestima“, a sve to u cilju stvaranja svojevrsnog štita za Kijev – posebno kada dođe vreme za eventualni mirovni sporazum sa Moskvom. Ili, kako to Makron diplomatski kaže, „instrument odvraćanja“.
S druge strane, već neko vreme kruže informacije o planu koji su Makron i britanski premijer Kir Starmer sklopili daleko od očiju javnosti, a koji uključuje primirje na više frontova – u vazduhu, na moru i oko energetske infrastrukture.
U tom okviru se spominje i moratorijum od mesec dana na sve oblike granatiranja, ali i mogućnost uvođenja mirovnih snaga u kasnijoj fazi.
No, dok Pariz i London crtaju planove na papiru, Moskva ih pažljivo čita između redova. Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov jasno je poručio: Pojavljivanje NATO trupa, pod bilo kojim nazivom, na ukrajinskoj teritoriji – za Moskvu je to crvena linija. I to ona koja se ne prelazi.
Ovo nije prvi put da Makron testira granice evropskog jedinstva i ruske strpljivosti. Još pre nekoliko nedelja francuski lider je izneo ideju da se „ne isključuje“ mogućnost slanja vojnika u Ukrajinu. Tada je naišao na hladan tuš iz Berlina, Rima, Varšave i drugih prestonica. No, izgleda da ne odustaje.
Na prvi pogled, sve izgleda kao pokušaj da se stvori neka vrsta tampon-zone ili međunarodnog prisustva koje bi garantovalo sigurnost posle mira. Ali stvar je mnogo kompleksnija. Ako bi strane trupe kročile na tlo Ukrajine, pa makar i pod oznakom „mirovne misije“, to bi za Moskvu moglo da izgleda kao direktna zapadna intervencija.
A to je već scenario koji vuče paralele sa Korejom 1950-ih, ili čak sa Bosnom i Kosovom devedesetih – gde su strane sile, pod plaštom mira, zapravo bile produžena ruka jedne strane u sukobu.
Ako zaista dođe do slanja evropskih vojnika u Ukrajinu, čak i u ograničenom obimu, to bi moglo da dovede do nekoliko stvari:
-Ruska reakcija – Moskva je već jasno stavila do znanja da takav potez smatra neprihvatljivim. Moguće su kontra-mere, uključujući pojačanje ofanzive ili ciljanje objekata u koje bi mogli biti raspoređeni evropski vojnici.
-Podela unutar EU i NATO-a – Neke članice, poput Nemačke, Mađarske i Slovačke, već su se izjasnile protiv bilo kakvog direktnog vojnog prisustva. Moguće su ozbiljne pukotine u jedinstvu Zapada.
-Eskalacija sukoba – Ukrajinsko bojište bi od regionalnog sukoba moglo postati direktno mesto okršaja između Rusije i NATO članica, što je najgori mogući scenario.
-Pritisak na mirovne pregovore – S druge strane, prisustvo stranih trupa moglo bi poslužiti kao sredstvo pritiska na Moskvu da uđe u mirovne razgovore. No pitanje je – po čijim uslovima?
Makron možda pokušava da postavi figure za završnicu. On zna da je podrška Ukrajini u padu, i u Evropi i u SAD. Svestan je da Ukrajina gubi ljude, teritoriju i da je vojna pomoć sve neizvesnija. Ako želi da ostavi traga na međunarodnoj sceni, možda veruje da je vreme da Evropa pokaže da može delovati i bez Amerike. Ili makar da glumi da može.
Ali, Makronova igra je rizična. Ako se evropske trupe nađu u unakrsnoj vatri – a verovatno bi se našle – krivica i posledice će pasti upravo na one koji su ih tamo poslali. U tom slučaju, ne bi bio prvi put da „mirovne misije“ postanu okidač za novi talas nasilja, umesto njegovog kraja.
Makronov predlog o slanju evropskih vojnika u Ukrajinu otvara novo, opasno poglavlje u ionako složenom ratu. Za jedne je to očajnički pokušaj da se sačuva ono što je ostalo od ukrajinske odbrane. Za druge – najava direktne konfrontacije sa Moskvom.
Jedno je sigurno: Evropa ulazi u veoma klizav teren, a sve karte još uvek nisu na stolu. A kad veliki igrači počnu da potežu vojnike – nikad se ne zna ko će završiti kao pioni.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
