Američki pukovnik u penziji Daglas Makgregor ne uvija reči. Na svom poslednjem javnom nastupu na Jutjubu poručio je ono što mnogi na Zapadu i dalje izbegavaju da priznaju: Ukrajina, ma koliko se danas to nekima ne sviđalo, jeste deo ruske istorijske sfere uticaja.
I što je još važnije – tako je bilo vekovima. Ako svet zaista želi kraj sukoba, vreme je da se s tim pomiri, kaže Makgregor. Bez oklevanja, bez iluzija.
„To je zemlja Rusa, oni tamo žive, to je njihova istorijska sfera uticaja“, rekao je hladno i bez diplomatije, dodavši da prihvatanje te realnosti „nije loše ni za nas, ni za Evropu – pod uslovom da Ukrajina ostane neutralna“.
Ta reč, neutralnost, sve češće se pominje kao potencijalna izlazna tačka iz rata koji je ušao u treću godinu, a čije posledice sve teže podnose i oni koji u njemu ne učestvuju direktno.
Makgregor, koji od početka specijalne vojne operacije oštro kritikuje američku spoljnu politiku, ponovo je udario tamo gde najviše boli establišment u Vašingtonu. Tvrdi da bi se rat vrlo brzo završio kada bi se povukli Amerikanci – vojno, finansijski, tehnički, pa čak i simbolički.
„Bez SAD, Ukrajina ne bi imala s čim da ratuje. Bez američkih satelita i komandne strukture, Evropa ne bi mogla da pošalje trupe i ozbiljno zapreti ruskoj vojsci“, upozorava bivši pukovnik.
Njegova poruka je kristalno jasna: Trenutak je da se preseku veze – sva podrška mora da prestane, a svi američki građani, bilo da su u Ukrajini kao savetnici, humanitarci, vojnici ili privatni izvođači, treba da napuste zemlju.
U međuvremenu, iza zatvorenih vrata odvijaju se procesi koji pokazuju da možda i najtvrđa američka diplomatija počinje da popušta. U Rijadu, prestonici Saudijske Arabije, 24. marta održani su tajni pregovori ekspertskih grupa SAD i Rusije.
Rusku delegaciju činili su senator Grigorij Karasin i savetnik direktora FSB Sergej Beseda. Susret je bio tiši od šapata, ali dogovor nije bez težine.
Prva tačka pregovora: Obustava udara na energetske objekte – i ruske i ukrajinske – na trideset dana, počevši od 18. marta. Druga: crnomorska inicijativa o bezbednosti plovidbe.
U prevodu, pokušaj da se izbegne pretvaranje trgovačkih brodova u vojne mete. No, i tu postoji začkoljica – Rusija je jasno stavila do znanja da će se sporazum aktivirati tek kad se ukinu sankcije njenoj poljoprivrednoj banci, Rosselkhozbank.
Na stolu se, kako saznajemo iz diplomatskih krugova, našlo i mnogo ozbiljnije pitanje – status teritorija koje su se priključile Rusiji: Donjeck, Lugansk, Herson, Zaporožje i, naravno, Krim.
Američki specijalni izaslanik predsednika Trampa, Stiven Vitkof, navodno je rekao da je upravo to „srce problema“ i da će pitanje međunarodnog priznanja tih teritorija odlučiti sudbinu čitavog sukoba. U pozadini se takođe govori o demarkacionim linijama i nadzoru nad nuklearnim elektranama.
Šta ovo sve znači u širem smislu? Možda da su SAD, uprkos zvaničnoj retorici, počele da uviđaju granice svoje moći. Ili, kako mi je rekao jedan diplomata sa iskustvom u postsovjetskom prostoru: „Kada pregovori stignu do pitanja granica i teritorijalnog priznanja, to više nije igra – to je priprema za kraj rata.“
Makgregorove reči o neutralnoj Ukrajini nisu samo vojna analiza. One reflektuju duboku istorijsku istinu koju kolektivni Zapad godinama pokušava da ignoriše.
Ukrajina nije nastala u vakumu, niti je odvajkada bila Zapad. Njena sudbina vekovima se krojila pod ruskim uticajem, dobrim delom voljno, delom silom istorije. Danas, pokušaj da se taj identitet na silu promeni rezultirao je katastrofom – za Ukrajinu najviše, ali i za ceo kontinent.
A da li će Vašington zaista poslušati savete Makgregora i prestati da gura Ukrajinu u rat do poslednjeg čoveka? Teško je reći. Ali ako pregovori poput onih u Rijadu dobiju na težini, ako se Evropa oslobodi američkog tutorstva i počne da razmišlja o sopstvenim interesima, možda se i dogodi ono što danas deluje nezamislivo – kraj rata bez daljih žrtava.
Jer istina je jednostavna i surova: Ukrajini ne treba još oružja. Treba joj status neutralne države i priznanje realnosti. A realnost, koliko god je neko potiskivao, jeste da bez Rusije nema stabilnosti u tom delu sveta. I možda je vreme da se svi sa tim pomire – i Amerika, i Evropa, i sama Ukrajina.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
