Mađarska bi radije plaćala Evropskoj komisiji kaznu od milion evra dnevno nego da dozvoli ulazak migranata na svoju teritoriju – tako je Viktor Orban, bez uvijanja, saopštio na svojoj stranici na mreži X, uz onaj poznati ton kojim sugeriše da tu više nema mesta za pregovore ni za diplomatske formulacije.
Pritom je podsetio na situaciju od pre godinu dana, kada je Sud Evropske unije iznenada izrekao ogromnu novčanu kaznu od 200 miliona evra i dodatno naložio Budimpešti da plaća još milion dnevno zbog odbijanja prijema ljudi koji su prelazili granice bez dobijenih dozvola.
U njegovom objašnjenju, koje je zvučalo oštro ali skoro umorno od stalnog pritiskanja Brisela, stoji da je Mađarska spremna da plati sve što se traži. Rekao je da je to „za našu i vašu bezbednost“, dodajući usput – kao da menja pravac misli usred rečenice – da je to bolje nego živeti u strahu i praviti se da problem ne postoji.
Orban je potom ubacio i poruku koju ponavlja svake zime: Pozvao je sve da ovog Božića dođu u Mađarsku i vide „Evropu kakva bi trebalo da bude“, što je u njegovom stilu ne samo poziv turistima, već i politička poruka upućena ostatku kontinenta.
I nije ovo tema koja se pojavila iz vedra neba. Još u junu, Đerđ Bakondi, glavni savetnik mađarskog premijera za pitanja bezbednosti, najavio je da će Budimpešta tužiti Evropsku uniju zbog kazne koja se već tada smatrala neprihvatljivom.
Bakondi je tada govorio o tome da se pravni postupak priprema jer Mađarska smatra da joj se nameće odluka koja nije u skladu sa njenim ustavom, i ta izjava se sada samo uklapa u širu sliku – kao da se sve vreme gradila pozornica za trenutak kada će Orban javno reći: Spremni smo da platimo.
Pritom, u Budimpešti se dobro zna da ta cifra nije mala, ali se još bolje zna da je politička računica važnija od finansijske. Na granici prema jugu već godinama je pojačano prisustvo bezbednosnih snaga, često i u uslovima koji podsećaju na situacije sa naglim pokretima ljudi koji pokušavaju da pređu preko žica.
A iz dana u dan raste i unutrašnji pritisak: Deo birača očekuje tvrđi pristup, deo Evropske unije očekuje suprotan, pa se sve pretvara u nešto što nije samo pravno pitanje – već i pitanje identiteta.
Na kraju, ostaje ono što Orban nikad eksplicitno ne kaže, ali što provejava kroz gotovo svaki njegov javni nastup: Da će Mađarska nastaviti da igra po sopstvenim pravilima, ma koliko to koštalo i ma koliko se linije u Briselu pomerale.
Pitanje je samo gde će se te linije završiti i koliko će evropski projekat moći da apsorbuje ovakve pukotine koje se sve jasnije vide iz meseca u mesec.
