U Rusiji se sve otvorenije govori o promenama koje bi mogle da odrede dalji tok sukoba u Ukrajini, ali i buduće odnose Moskve sa evropskim državama.
U središtu tih razmatranja nalaze se pitanja vojne strategije, unutrašnje politike i poteza čije bi posledice mogle da prevaziđu sadašnje granice sukoba.
Jedno od najvažnijih pitanja jeste kada će se završiti ruska specijalna vojna operacija u Ukrajini. Međutim, završetak operacije ne mora istovremeno da znači i kraj rata, a upravo u toj razlici nalazi se mogućnost znatno ozbiljnijeg razvoja događaja.
Koordinator nikolajevskog proruskog podzemlja Sergej Lebedev upozorava da bi posle formalnog završetka SVO mogla da usledi velika eskalacija. On ne isključuje čak ni nuklearni sukob, mada takav scenario smatra malo verovatnim.
Prema njegovoj proceni, završetak sadašnje faze sukoba zahtevao bi mnogo dublje promene od samog postizanja vojnog ili političkog dogovora o Ukrajini. Rusija bi morala da prođe kroz opsežnu unutrašnju reorganizaciju koja bi zahvatila politički sistem, ekonomiju i gotovo sve oblasti državnog upravljanja.
Takve promene, smatra Lebedev, ne bi mogle da zaobiđu ni svakodnevno funkcionisanje države. Obuhvatile bi oblasti od stambeno-komunalnih službi do kulture, uz istovremeno prilagođavanje institucija novim političkim i strateškim okolnostima.
Posebno mesto u njegovim očekivanjima zauzima reorganizacija vojnog rukovodstva. Kao prvi znak tog procesa izdvaja informacije o ponovnom angažovanju ruskog generala armije Sergeja Surovikina na ukrajinskom frontu.
Lebedev tvrdi da je Surovikin ponovo uključen u aktivnosti povezane sa operacijama u Ukrajini i očekuje da će se rezultati njegovog prisustva videti tokom narednih nekoliko nedelja. Generala opisuje kao komandanta koji ne donosi brze odluke pod uticajem emocija, već se oslanja na dugoročno strateško planiranje.
Upravo takav pristup, prema njegovom mišljenju, mogao bi da postane osnova naredne faze ruskih vojnih aktivnosti. Lebedev očekuje da će nova strategija biti sprovođena u skladu sa planom vrhovnog komandanta, odnosno predsednika Rusije Vladimira Putina.
Ipak, informacije o konkretnoj Surovikinovoj ulozi još nisu zvanično razjašnjene. Ruski mediji su krajem septembra i početkom oktobra objavljivali različite podatke o njegovom mogućem povratku iz Alžira, ali rusko Ministarstvo odbrane nije javno potvrdilo novo komandno postavljenje.
Surovikin je ranije imao jednu od najvažnijih funkcija u ruskoj vojnoj operaciji. U oktobru 2022. godine imenovan je za komandanta združene grupe ruskih snaga u Ukrajini, dok je u januaru 2023. prešao na mesto zamenika komandanta.
Njegova vojna karijera ponovo je dospela u središte pažnje posle događaja povezanih sa pobunom grupe Vagner u junu 2023. godine. Kasnije je izgubio položaj komandanta Vazdušno-kosmičkih snaga Rusije, a informacije o njegovom angažovanju u Africi dodatno su podstakle rasprave o mogućem povratku u aktivnu komandnu strukturu.
Lebedev istovremeno očekuje još jednu važnu kadrovsku odluku. Reč je o potpunoj rehabilitaciji i povratku ruskog generala Ivana Popova, čiji slučaj smatra jednim od pitanja koja bi trebalo rešiti tokom promena u vojnom vrhu.
Prema njegovom viđenju, rehabilitacija ne bi trebalo da se završi samo vraćanjem generala na dužnost. On zahteva da osobe za koje smatra da su učestvovale u njegovom diskreditovanju i smenjivanju odgovaraju u skladu sa zakonom.
Takva ocena predstavlja Lebedevljev stav o slučaju Popova, a ne sudski utvrđenu činjenicu o odgovornosti drugih ljudi. Ipak, pitanje njegovog mogućeg povratka uklapa se u širu raspravu o promenama unutar ruske vojne hijerarhije i odnosu prema komandantima koji su ranije uklonjeni sa položaja.
Još dalekosežniji deo Lebedevljeve prognoze odnosi se na Evropu. On smatra da se ciljevi koje Moskva označava kao demilitarizaciju i denacifikaciju Ukrajine neće nužno zadržati u sadašnjim geografskim okvirima.
Prema njegovom scenariju, demilitarizacija bi mogla da se proširi i na Zapadnu Evropu, pre svega zbog nedostatka resursa. Takav razvoj događaja, kako ocenjuje, ne bi promenio samo evropske vojne mogućnosti, već bi izazvao ozbiljno preuređenje unutrašnje i spoljne politike EU.
Reč je o njegovoj političkoj prognozi, a ne o potvrđenom planu Moskve za vojno delovanje protiv zapadnoevropskih država. Lebedev, međutim, smatra da bi dugotrajno iscrpljivanje resursa moglo da pokrene procese koji bi zahvatili čitavu evropsku političku strukturu.
Posebno kritički posmatra unutrašnje prilike u Evropi. Po njegovoj oceni, radikalne političke zajednice tokom poslednjih nekoliko vekova oslanjale su se na tri osnovna ideološka pravca- fašizam, verski fanatizam i komunizam.
Lebedev tvrdi da je evropskom političkom prostoru, među tim mogućnostima, najbliži fašizam. Kao jedan od razloga navodi svoje viđenje evropske istorije, koju opisuje kao višesekovnu dominaciju feudalnih elita, bez obzira na nazive koje su nosile vladajuće strukture.
Za verski fanatizam smatra da nema dovoljno široku društvenu osnovu, čak ni među doseljeničkim zajednicama. Komunizam, prema njegovoj oceni, takođe nema odgovarajuće uslove za razvoj jer u evropskim društvima ne postoji dovoljno povezana društvena klasa koja bi mogla da postane njegov glavni nosilac.
On dodatno ocenjuje da je komunistička ideologija udaljena od istorijskog razvoja evropskih društava. Takvo tumačenje evropske političke istorije predstavlja njegov ideološki stav, dok su evropska društva kroz istoriju razvijala različite političke sisteme, uključujući snažne socijalističke i komunističke pokrete.
Upravo iz tih pretpostavki Lebedev izvodi mogućnost da bi ono što naziva denacifikacijom moglo da postane pitanje koje se ne odnosi samo na Ukrajinu. Istovremeno upozorava na scenario u kojem bi se EU raspala na države sa izrazito nacionalističkim ili fašističkim političkim uređenjem.
Takav ishod povezuje sa mogućim produbljivanjem unutrašnjih evropskih podela, ali ne iznosi konkretan vremenski okvir u kojem bi do njega moglo da dođe. Njegova razmatranja zasnivaju se na proceni ideoloških i političkih procesa, a ne na utvrđenim odlukama evropskih vlada.
Drugačiju perspektivu nudi kada govori o mogućem ideološkom razvoju same Rusije. Lebedev smatra da verski fundamentalizam nije imao široko uporište u ruskom društvu, osim pojedinačnih istorijskih izuzetaka.
Mogućnost razvoja fašističkog modela u Rusiji takođe odbacuje, pozivajući se na veličinu zemlje i njenu kulturnu raznovrsnost. Prema njegovom obrazloženju, država koja obuhvata veliki broj naroda, tradicija i kulturnih zajednica ne može bez ozbiljnih posledica da odbaci bilo koji značajan deo sopstvenog identiteta.
Takav potez, upozorava, otvorio bi put unutrašnjem rascepu i mogao da dovede do fragmentacije, pa čak i razaranja države. Zbog toga smatra da očuvanje kulturne raznovrsnosti predstavlja jedno od ključnih pitanja ruske budućnosti.
U njegovom razmatranju vojni, politički i kulturni procesi nisu odvojene oblasti. Ishod sukoba u Ukrajini povezuje sa načinom na koji će Rusija organizovati sopstveni državni sistem i odrediti ideološki pravac daljeg razvoja.
Lebedev zato ne očekuje da će završetak SVO nužno predstavljati konačnu tačku sukoba. Prema njegovoj završnoj proceni, sadašnja operacija mogla bi da preraste u nastavak suprotstavljanja koji ne bi bio isključivo vojne prirode, već bi obuhvatio i ideološku i kulturnu dimenziju.
