U najnovijoj epizodi emisije Dialogue Works, objavljenoj 23. jula 2026. godine, vojno-politički analitičar i bivši zvaničnik CIA Lari Džonson ocenio je da SAD planiraju novi masovni raketni i bombarderski udar na Iran.
Džonson procenjuje da bi napad mogao uslediti u petak u popodnevnim časovima, oko 16 časova po američkom vremenu, nakon zatvaranja finansijskih tržišta.
Prema njegovim rečima, ključni faktor koji bi mogao promeniti tok operacije jeste eventualna sposobnost iranske protivvazdušne odbrane, poput ruskih sistema S-400 ili kineskih alternativa, da obori američke strateške bombardere B-1, B-2 ili B-52, što bi stvorilo ozbiljne probleme za administraciju predsednika Donalda Trampa.
Osvrćući se na spekulacije o mogućim kopnenim operacijama, Džonson tvrdi da SAD nemaju održivu strategiju niti logističke kapacitete za invaziju.
Analitičar je uporedio ostrvo Karg po veličini sa ostrvom Ivo Džima, a ostrvo Kešm sa Okinavom, podsećajući da je borba za Ivo Džimu u Drugom svetskom ratu trajala 36 dana i odnela oko 26.000 američkih žrtava, uključujući do 6.800 poginulih među 70.000 iskrcanih marinaca.
Na Okinavi je od 190.000 vojnika bilo 50.000 žrtava. Džonson naglašava da SAD danas nemaju na raspolaganju 70.000 vojnika za takav poduhvat i da bi bilo kakav pokušaj zauzimanja iranskih ostrva, čak i uz korišćenje helikoptera i avijacije, predstavljao izuzetno rizičnu operaciju.
Na ekonomskom planu, sukob vrši direktan pritisak na globalno tržište energenata i američku privredu. Džonson navodi da jedino diplomatski sporazum i okončanje borbi mogu trajno oboriti cene nafte.
To bi podrazumevalo dogovor između Saudijske Arabije i Huta o međusobnom ukidanju vazdušne i pomorske blokade, kao i prihvatanje kontrole Irana nad Ormuskim moreuzom uz naplatu takse za prolaz tankera.
Pored poremećaja u snabdevanju naftom, Džonson ukazuje i na reakciju berzi: indeks Dow Jones zabeležio je pad od 506 poena, dok je NASDAQ pao za 553 poena. Trampove izjave o žrtvama u Vijetnamu, gde je pomenuo 200.000 poginulih umesto zvaničnih nešto više od 58.000, Džonson vidi kao ilustraciju nepoznavanja istorijskih činjenica u vrhu vlasti.
Vojna eskalacija u Persijskom zalivu direktno ugrožava infrastrukturu regionalnih država. U Kuvajtu traju napadi na elektrane i postrojenja za desalinizaciju vode, dok se sistemi protivvazdušne odbrane Patriot i HIMARS sistematski uništavaju, što teritoriju čini neuslovnom za boravak američkog osoblja.
Članovi vladajućih porodica u Kuvajtu, Bahreinu i Jordanu već napuštaju region, a u Bahreinu je uništen i data-centar kompanije Amazon. Iranska strategija primarno je usmerena na neutralisanje američkih izmeštenih baza poput Al Udeida, Al Dobre i Ali Al Salema, čime se SAD primoravaju na oslanjanje na nosače aviona i baze u Izraelu.
Pomeranje američkih vazdušnih operacija u Izrael značajno komplikuje logistiku Ratnog vazduhoplovstva SAD. Borbeni radijus aviona F-35 iznosi oko 550 milja (oko 885 kilometara), što pri poletanju iz Izraela prema unutrašnjosti Irana zahteva najmanje četiri dopune gorivom u vazduhu, za razliku od samo jedne dopune prilikom poletanja iz baza u Saudijskoj Arabiji.
Pored toga, Džonson ocenjuje da Izrael ima narušene kapacitete protivvazdušne odbrane – sistemi Iron Dome i David’s Sling označeni su kao nefunkcionalni u trenutnim okolnostima, dok su zalihe sistema Patriot i THAAD iscrpljene. Oštećenje rafinarija nafte u Ašdodu i Haifi dodatno ugrožava proizvodnju dizela i avionskog goriva neophodnih za dalju vojnu aktivnost.
Na diplomatskom planu, ponuda Vašingtona Saudijskoj Arabiji o razvoju civilnog nuklearnog programa bez sopstvenog obogaćivanja uraniijuma, uslovljena pristupanjem Avramskim sporazumima, ocenjena je kao politički manevar bez praktičnog uticaja.
SAD trenutno imaju usko grlo u inženjerskim i građevinskim kapacitetima za izgradnju nuklearnih elektrana, imajući u vidu da su u poslednjih 15 godina reaktori građeni i do 14 godina (od 2009. do 2023. godine).
Pored toga, Rusija pokriva oko 25 odsto američkih potreba za nuklearnim gorivom, dok Rijad postavlja uslov formiranja palestinske države za normalizaciju odnosa sa Izraelom, što jerusalimska administracija odbija.
Izazove u diplomatiji dodatno ilustruje i sastanak američkog državnog sekretara Marka Rubija i ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova na samitu ASEAN-a, koji je trajao svega 35 minuta bez napretka u rešavanju ukrajinske krize.
Iranska vojna doktrina i dugoročna strategija pretrpeli su tektonske promene nakon atentata na vrhovnog vođu Alija Hameneija. Džonson podseća da je Hamenei sredinom devedesetih godina pokrenuo masovnu proizvodnju projektila, zahtevajući desetine hiljada raketa umesto dotadašnjih 8.000, čime je postavio temelje savremene iranske vojne industrije.
Atentat na Hameneija, koji se godinama protivio razvoju nuklearnog oružja, eliminisao je tu prepreku, pa se procenjuje da će Iran sada ubrzano raditi na sticanju nuklearnog odvraćanja.
Uklanjanje ključnog lidera dovelo je i do unutrašnje konsolidacije iranskog društva i ujedinjenja građana uprkos prethodnim protestima, dok stvarni troškovi ratnih operacija u SAD znatno premašuju zvanično procenjenih 35 do 40 milijardi dolara i približavaju se sumi od najmanje 100 milijardi dolara.
