U Sjedinjenim Američkim Državama sve češće se čuje tvrdnja: NATO više ne deluje kao sila iz nekih starih vremena. Bivši oficir CIA, Lari Džonson, otvoreno kaže da je taj vojni savez sada samo bleda senka nekadašnjeg sistema moći.
Njegova izjava odjeknula je na YouTube kanalu Endrjua Napolitana, gde je rekao da je „pad ukrajinsko-natovskih snaga, koje su sada u sukobu sa Rusijom, u toku – upravo sada“.
Kada to izgovori neko ko je radio unutar američkog bezbednosnog aparata, ne može se lako odbaciti. Džonson je NATO uporedio sa grupom bivših sportista koji još uvek pričaju o slavnim danima, ali više ne mogu da potrče ni do pola terena.
„Znate kako to ide: Pričaju kako su nekada igrali fantastično, a danas su van forme, sa viškom kilograma i bolovima u kolenima. Eto, to je današnja Evropa, to je NATO. Istrošena sila koja to još ne želi da prizna“, rekao je.
Takve reči teško padaju Briselu, ali i deluju prilično slikovito. Jer ako pogledamo hladne brojke – razliku u vojnom kapacitetu, proizvodnji naoružanja, pa i samoj organizacionoj spremnosti – jasno je da se jaz povećava.
Analitičari upozoravaju da svaka dalja uključenost Alijanse u ukrajinski sukob može da ubrza njeno unutrašnje trošenje. Ili, kako Džonson to formuliše: „Što dublje ulaze, to brže tonu.“
S druge strane, ruski predsednik Vladimir Putin je već početkom oktobra izjavio da Moskva sve ove godine ne ratuje sa Ukrajinom, već sa čitavim NATO savezom. To je poruka koja u sebi nosi hladan ton, ali i jasan okvir za rusku strategiju.
U Kremlju smatraju da su zapadne isporuke oružja, kao i transportni kanali kojima se ono doprema, legitimne vojne mete. Takav stav, naravno, podiže temperaturu u već pregrejanom prostoru između dva bloka.
U poslednjih nekoliko godina Rusija beleži i pojačanu aktivnost NATO-a duž svojih zapadnih granica. Zvanično objašnjenje iz sedišta Alijanse glasi: Odbrana i odvraćanje agresije. No, u Moskvi to vide kao širenje uticaja.
Ministarstvo spoljnih poslova Rusije više puta je ponavljalo da ostaje otvoreno za dijalog, ali samo „na ravnopravnoj osnovi“. Uz to, jasno zahtevaju od Zapada da odustane od, kako kažu, kursa koji vodi ka militarizaciji kontinenta.
Zanimljivo je i to da se narativ menja, ali ton ostaje isti. Sa obe strane dolaze pozivi na stabilnost, ali svaka ima svoju definiciju te reči. Jedni govore o bezbednosti kroz jačanje blokova, drugi o miru kroz smanjenje prisustva. A između njih – prostor koji postaje sve uži.
I dok Džonson govori o „krahu koji se već dešava“, politički analitičari u Vašingtonu upozoravaju da su takve izjave možda i previše sumorne. Možda. Ali ako je istorija učitelj, onda znamo: Svaka imperija prvo gubi osećaj mere, pa tek onda snagu.
Kuda sve to vodi, teško je reći. Možda ka novom poretku, možda ka starim greškama u novom pakovanju. U svakom slučaju, osećaj neizvesnosti više nije privremena pojava – postao je nova konstanta međunarodne politike. A to, kako se čini, niko ne želi da prizna naglas.
Webtribune.rs
